ОБНОВА СВЕТИЊЕ НА ЧЕТВЕРОМЕЂИ: ОБНОВА ЦРКВЕ У КАРАЧИЋИМА НА ОЗРЕНУ
Православни храм посвећен Покрову Пресвете Богородице у селу Карачићи, смјештен на југозападним падинама питоме планине Озрен, пролази кроз историјске тренутке своје васкрсне обнове. Ова светиња, која припада Парохији пурачићкој и административно се налази у општини Завидовићи (двадесетак километара сјевероисточно од самог града), смјештена је на специфичној четверомеђи општина Лукавац, Бановићи, Маглај и Завидовићи.
Храм Покрова Пресвете Богородице има посебан историјски значај – освештан је 1989. године као прва новосаграђена црква на Озрену након Другог свјетског рата чија су звона поново огласила православну вјеру на овим просторима.
Прије ратних дешавања 1992. године, село Карачићи бројало је око 150 домаћинстава. Овдје су вијековима огњишта чувале породице: Савић, Макрић, Маловић, Лазић, Трипић, Недић, Цвијановић, Ђурић, Стевановић, Перић, Ерић, Мијатовић, Марјановић, Арсић, Петковић, Петрушић, Иванчевић, Бојић, Никић, Бајић, Тодоровић, Ковачевић, Марковић, Пијуновић, Симић, Моћић и многе друге. Нажалост, данас у селу нема ниједног сталног домаћинства. Светиња је спаљена 15. септембра 1995. године од стране припадника тзв. Армије БиХ (одреда „Ел Муџахид”).
Од тог трагичног септембра 1995. није било могућности нити услова за одржавање и обнову храма. Након обиласка светиње фебруара 2026. године, донесена је одлука да се крене у њену обнову – у изузетно тешким условима, без електричне енергије и воде, те уз веома неприступачан терен.
Радови су званично започели 22. августа 2026. године великом акцијом крчења и чишћења црквеног имања, православног гробља и прилазног пута. Посебно дирљив моменат ове акције јесте учешће демобилисаних бораца који су се некада борили на овом подручју. Иако са видљивим ранама на тијелу и протезама на ногама, они су поново били на првој линији – овог пута у градитељској и духовној побједи.
На овом простору током рата животе је положило 411 бораца, 11 их се до данас води као нестало, док је око 1.600 остало са трајним инвалидитетом. Обнова овог храма зато није само грађевински подухват, већ и дуг према онима који су дали највише за крст часни и слободу златну.
Прије ратних дешавања 1992. године, село Карачићи бројало је око 150 домаћинстава. Овдје су вијековима огњишта чувале породице: Савић, Макрић, Маловић, Лазић, Трипић, Недић, Цвијановић, Ђурић, Стевановић, Перић, Ерић, Мијатовић, Марјановић, Арсић, Петковић, Петрушић, Иванчевић, Бојић, Никић, Бајић, Тодоровић, Ковачевић, Марковић, Пијуновић, Симић, Моћић и многе друге. Нажалост, данас у селу нема ниједног сталног домаћинства. Светиња је спаљена 15. септембра 1995. године од стране припадника тзв. Армије БиХ (одреда „Ел Муџахид”).
Од тог трагичног септембра 1995. није било могућности нити услова за одржавање и обнову храма. Након обиласка светиње фебруара 2026. године, донесена је одлука да се крене у њену обнову – у изузетно тешким условима, без електричне енергије и воде, те уз веома неприступачан терен.
Радови су званично започели 22. августа 2026. године великом акцијом крчења и чишћења црквеног имања, православног гробља и прилазног пута. Посебно дирљив моменат ове акције јесте учешће демобилисаних бораца који су се некада борили на овом подручју. Иако са видљивим ранама на тијелу и протезама на ногама, они су поново били на првој линији – овог пута у градитељској и духовној побједи.
На овом простору током рата животе је положило 411 бораца, 11 их се до данас води као нестало, док је око 1.600 остало са трајним инвалидитетом. Обнова овог храма зато није само грађевински подухват, већ и дуг према онима који су дали највише за крст часни и слободу златну.
