(ПОЗИВ) Школа старог српског црквеног појања Епархије зворничко-тузланске
Старо српско црквено појање предањско је пјеније које се његује и употребљава у богослужењима наше Цркве више од једног миленијума.
Оно свједочи трајност и непрекинутост старозавјетног и новозавјетног богослужбеног прослављања и хваљења Бога. Појачко предање Цркве касније се развијало у оквирима византијске црквене музике за чије је биљежење коришћено неумско писмо, то јест нотацијски систем који се значајно разликује од уобичајеног начина биљежења музике. Овоме је додатно допринијело то што се византијско појање најчешће преносило усменим предавањем, док је записивање (нотација) представљало ријетку појаву.
Иако су историјске околности у којима се Црква налазила условиле смјењивање појачких предања, древно појање Цркве континуирано се баштинило на Светој Гори која је била чувар и ризница литургијских напјева и мелодија, и одатле се расијавало по православној васељени, враћајући помјесним Цркава њихову пређашњу појачку традицију.
Свети Сава Српски, ктитор Царске Лавре Хиландара, допринио је утврђивању ове појачке праксе међу поменутом светогорском монашком заједницом, предавајући тако и нашој Цркви древне напјеве и појање које се уобличило међу подвижницима Богородичиног врта.
Један од таквих подвижника био је и Свети Јован Кукузељ, монах манастира Велике Лавре, даровити и чувени светогорски мелод.
Наша школа која је, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, име понијела по Светом Јовану Кукузељу, за мисију има обнављање старог српског појачког предања, светосавске литургијске химнодије, као и њено даље развијање и његовање, слиједећи тако светогорску праксу и баштинећи предањску псалмодију.
Актуелности у вези са школом појања можете пратити и на Инстаграму skola_crkvenog_pojanja
Оно свједочи трајност и непрекинутост старозавјетног и новозавјетног богослужбеног прослављања и хваљења Бога. Појачко предање Цркве касније се развијало у оквирима византијске црквене музике за чије је биљежење коришћено неумско писмо, то јест нотацијски систем који се значајно разликује од уобичајеног начина биљежења музике. Овоме је додатно допринијело то што се византијско појање најчешће преносило усменим предавањем, док је записивање (нотација) представљало ријетку појаву.
Иако су историјске околности у којима се Црква налазила условиле смјењивање појачких предања, древно појање Цркве континуирано се баштинило на Светој Гори која је била чувар и ризница литургијских напјева и мелодија, и одатле се расијавало по православној васељени, враћајући помјесним Цркава њихову пређашњу појачку традицију.
Свети Сава Српски, ктитор Царске Лавре Хиландара, допринио је утврђивању ове појачке праксе међу поменутом светогорском монашком заједницом, предавајући тако и нашој Цркви древне напјеве и појање које се уобличило међу подвижницима Богородичиног врта.
Један од таквих подвижника био је и Свети Јован Кукузељ, монах манастира Велике Лавре, даровити и чувени светогорски мелод.
Наша школа која је, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, име понијела по Светом Јовану Кукузељу, за мисију има обнављање старог српског појачког предања, светосавске литургијске химнодије, као и њено даље развијање и његовање, слиједећи тако светогорску праксу и баштинећи предањску псалмодију.
Актуелности у вези са школом појања можете пратити и на Инстаграму skola_crkvenog_pojanja
ШКОЛА ПОЈАЊА ЈОВАН КУКУЗЕЉ ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ
