МАНАСТИР ДРАГАЉЕВАЦ: Живот зарад Христа


Листајући званични сајт Зворничко-тузланске епархије, у рубрици – Манастири, привукао ми је пажњу Љетопис Манастира Драгаљевац у истоименом мјесту. Не губећи много времена, контактирала сам игуманију Теодору, са молбом да ме прими у званичну посјету и открије ми и друге детаље о историјату овог манастирског комплекса. Имајући у виду гдје и коме идем, жељела сам да се са што више информација сретнем са овим светим мјестом. У међувремену сам сазнала да вјерни народ Драгаљевца памти и преноси да је на мјесту данашњег манастирског комплекса  била богомоља, о којој нема писаних података, само олтарски камен, са уклесаним натписом који свједочи да храмовни остаци датирају из 1310.године. Оно што је љетопис успио сачувати јесте година изградње цркве брвнаре, која датира из  1762.године. Ову црквицу убрзо турска сила спаљује до темеља… Потом, вјерници дижу нови храм од дрвета 1818.године, који поново бива огњем уништен… Околни српски живаљ није тако лако одустао од своје богомоље. Шестедест година касније, гради нову цркву брвнару, по одобрењу Земаљске владе у Сарајеву. Требало је да прође још скоро двије деценије, до изграње новог храма од чврстог материјала, и то захваљујући  митрополиту Николају Мандићу.

Све до 1985. ово духовно мјесто служило је као парохијска црква за мјештане околних села, да би владичанским указом Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског Василија проглашена манастиром са именом Драгаљевац.

Манастирски храм посвећен је Светим апостолима Петру и Павлу, а манастир Светом архангелу Гаврилу. У непосредној близини налази се и стара кућа из турског периода која је послужила као први манастирски конак, да би, у међувремену, овај комплекс добио и нови конак са капелом посвећену Светом Нектарију Егинском.


 
Одмах по доласку у манастирску порту, примијетих да је скоро пуста. Не знам зашто сам очекивала да ће ме дочекати бројни монашки кораци, и да ћу прво спазити сјенке у црним мантијама које измичу пред мојим погледом и одлазе за својим обавезама. Видјевши да напољу нема никога, запутила сам се ка конаку. На прво куцање, врата се отворише, а из полуосвијетљеног ходника појави се омања женска особа у дугој сукњи, са плетеним пуловером и црном марамом, педантно свезаном око пуначког лика. Поздрављајући је искористила сам прилику да се најприје представим и уједно се позовем на телефонски разговор са игуманијом. Не жељећи да ме остави у недоумици, одмах се представила. Тако сам сазнала да ме је дочекала искушеница Дијана Kовачевић, а мој план да се сретнем са игуманијом након само пар минута пао је у воду, јер ми је искушеница Дијана објаснила да мати није ту.

“Јуче се упокојила сестра Ангелина у манастиру Тавна, мати је морала раном зором отићи да помогне сестринству око припреме за опијело и да организује молитву за упокојене. Али, мати ме је задужила да Вас примим и потрудим се да вам ништа не зафали. Зато сам Вам ја на располагању, јер то је моје послушање за данас”, мирним и срдачним тоном исприча ми Дијана све што је поручила игуманија Теодора.
 
Помало тужна што ми је мати измакла, кренух у шетњу око конака и манастирских зидина. Помислих, можда сам остала ускраћена за више информација о светињи, али засигурно нећу бити лишена духовне љепоте која је одмах запала мом оку.

Гдје год да закорачим, примјећујем да је са пуно пажње и љубави уређено ово свето мјесто. Стаза која се протезала од парохијског дома, поред старог и новог конака с лијеве стране и саме богомоље са десне стране, водила је до пута према сеоском гробљу. А између, уредно посађени чемпреси, украсне биљке, чија је разнобојност чинила да овај амбијент одише изгледом енглеских ботаничких вртова. Између објеката провиривала је шума из које је често, према причању мјештана, знала да излети по која срна или лане, али ни зец, ни лисица нису били ријетки гости, јер се манастирска економија протезала цијелом дужином испред стогодишњих стабала, што је за локалне дивље животиње значило само једно – сигурна гозба. Уредно обрађена башта, овце које безбрижно пасу и живина која се слободно шетала по дворишту. Упијала сам сваки детаљ, али ме је храм својим обликом и димензијама привлачио, као лаик, рекла бих да је ријеч о сакралном објекту у српско-византијском стилу. Зато нисам много губила вријеме, и већ, у пар корака, нашла сам се на главним улазним вратима.


 
Манастирска брава је шкљоцнула, разбијајући тишину полуосвијетљене припрате. Закорачих знатижељно и угледах златно резбарени иконостас, који је у многим детаљима одисао барокним стилом. Мој поглед је покушавао да завири у сваки кутак светиње, али ништа ми није тако дуго задржало пажњу, као  посматрање централне куполе кроз свјетлост полијелеја, са које ме је својим блаженим ликом гледала фреска Христа Сведржитеља како раширених руку дочекује вјерне кроз све ове вијекове… Чини ми се да сам у једном тренутку чула глас појца како слови: “Придите сви земљородни…”! За сваку сумњу, страх или жал, проналазила сам блажени одговор у осликаном живопису, и схватих, да сваки педаљ зидина светиње оваплоћује Свето писмо и јеванђелски нас води до сусрета са Господом…

Док су моје очи упијале сваки детаљ, спазих, да с времена на вријеме провирује моја домаћица Дијана, као да жели да настави разговор са мном. По изласку из храма, отишла сам до конака, предосјећајући да ме ту чека. Пришла сам отшкринутим вратима манастиске сале, у којој је она са још једном женом брижљиво гланцала уредно поредана кандила. Иако заокупљена послом, радо је одговарала на моја питања. И тако сазнах, да је ово духовно уточиште од својих првих дана био женски манастир, али са малим бројем монахиња које су кроз молитву и свакодневна послушања бринуле о Драгаљевачкој светињи… Данас монашки живот чине њих три–игуманија Теодора, сестра Ангелина и искушеница Дијана, која борави тек годину дана, али је врло брзо, како каже,  пронашла свој мир под богослужбеним окриљем…

“Свако јутро започињемо са јутарњим молитвама, које знају да трају и по два до три сата, у зависности какво је црквено правило. Потом, мати нас распореди, тако да свака од нас добије послушање за тај дан. Почев од јутарњих обавеза, припреме доручка, бриге о животињама, до рада у башти и око цвијећа, да би се сваки наш дан завршио богослужбеним повечерјем. Једном ријечју, сваки дан је испуњен”, прича искушеница Дијана, док под њеним прстима свако кандило добија по један пловак и на њему један жижак.  У том разговору, сазнала сам да ове вриједне жене и поред набројаних послова, имају и друге обавезе које су везане за парохијску заједницу.

“Радимо истовремено и у продавници свијећа. Манастир је стално отворен, а вјерници долазе у свако доба и са свих страна, појединачно или у групама. Трудимо се да све урадимо саме, али кад су већи празници, принуђене смо да зовемо у помоћ сестринство из Манастира Тавне или братију из Брчког”, каже искушеница Дијана Kовачевић.

Kроз њене ријечи схватих колико је погрешно имати осјећај при уласку у манастирски живот да је све стало и да се на таквом мјесту ништа не дешава, јер ове смјерне жене ураде толико тога од свитања до сумрака, да би се сваки мирјанин постидио пред њима. Њена вјера и жеља да буде подвижник, говори само једно – да живот са Христом и зарад Христа може преобразити сваког човјека. Док о томе размишљам, проматрајући монашки свијет другим очима, Дијана, онако више за себе, рече ми да уопште нема воље да се врати у стари живот, јер овдје је нашла све, и мир, и мање стреса, без телефона и телевизора.

“Послушање је најлакше, јер кад послушамо, Господ нам да благодат да издржимо све. Наш живот је специфичан, а у њему је најважнија молитва. Молитва је та која даје снагу да за сваки поклекли корак нађемо жељу да поново устанемо”, прича ми ова млада жена, чија руменост лица још увијек није омеђена борама.

Слушајући је како помирљиво и са колико оданости говори о својој монашкој породици, постаде ми јасно зашто често црквени клир истиче да су управо монаси одувијек били живи бедеми православља, и да су због многих искушења задобијали на свом јеванђелском ткиву бројне ожиљке.

Kао такав примјер подвижништва, Дијана наводи живот мати Варваре, која је недавно напустила ово сестринство, упокојивши се у 88. години живота. За њу кажу да је била велики молитвеник и учитељ од којег се могло научити како се бруси бисер православне духовности, док се стрпљиво чекају монашки подмладци који ће наставити Варварин путем Христоликог трајања.

Из овог разговора схватих да драгаљевачки манастир живи у својој непрестаној обнови, како градитељској, тако и у духовној, а то потврђује и велики број вјерника који радо долазе у ову светињу, једна од њих је и Вера Пејовић из Бијељине, коју сам упознала при самом доласку у манастир. Тиха, ћутљива жена, на чијем лицу је титрао благи осмијех. Након неколико сати дружења, Вера је проговорила о свом првом сусрету са светињом.



“Случајно сам дошла овдје, на јелоосвећење, и осјетила необјашњиву повезаност са овим мјестом. Та љубав према светињи и сестринству задржала ме је све ове године и ја долазим кад год могу да им помогнем, а заузврат добијам смирење и Божију благодат”, дрхтавим гласом прича Вера, док прстима поправља сиједе власи које извирују испод мараме.
 
Док одлазим, још једном упијам слику драгаљевачког манастира, како заогрнут мајевичким обронцима, који разбијају монотонију Посавине и Семберије, бива и остаје мјесто на ком су многи осјетили призив Духа Светог, док поносно носи вишеслојну улогу, као историјски бедем српског народа и вјерни свједок да је Господ жив и да је међу нама у све дане будуће.
 
Николета Врачевић

 

МАНАСТИР ДРАГАЉЕВАЦ