ЦРКВА КОЗЛУЧКА У СУСРЕТУ СА НЕМАЊИЋКИМ СВЕТИЊАМА

Не можемо и не смијемо ћутати о ономе што смо видјели и чега смо били живи свједоци
Благословом Преосвећеног Епископа Фотија Црква козлучка је организовала поклоничко путовање у немањићке светиње по Србији.

Гладни и жедни утјехе Божије кренусмо у походе манастирима светих Немањића у зору 21. јуна.

Прва станица нам би задужбина краља Владислава – славна Милешева. Тамо нас укријепи гроб Светога оца нашег Саве, па радосни лик Анђела Божијег који свијету објави Васкрсење Христово. И многи други свети ликови, који надживјеше и зло и недаће овога свијета.

Након одмора покрај „Свете Милешевке“ настависмо пут ка Сопоћанима. У дому Свете Тројице, који сагради краљ Урош I на извору ријеке Рашке, бисмо као на небесима. Недостижни домети српског фреско-сликарства су оставили снажан утисак на очи и срца наша. Широко знање и велико надахнуће кустоса, професора ликовне умјетности, посјету Сопоћанима учини незаборавним предавањем о крајњим дометима српских умјетника 13. вијека. Сопоћански живопис је истинско искуство сусрета и заједнице Неба и земље. Оно што у Литургији доживљавамо и што у Будућем Царству ишчекујемо то на сопоћанским фрескама видимо. Осим тога, у светим Сопоћанима свети покој нађоше изгнаници и велики страдалници Свети краљ Урош, у монаштву наречени Симеон, и Архиепископ Јоаникије, чијим моштима се усрдно поклонисмо. 

Након кратког предаха кренусмо пут најстарије сачуване светиње – Петрове Цркве. Старина памти и свједочи далеку историју народа Божијег, али изнад свега свједочи славу Христове побједе.

На путу до свете лавре Студенице посјетисмо најстрадалније Ђурђеве Ступове. Непријатељ Истине Божије руши и разара, а народ Божији са вјером обнавља. И тако из запустјеле гомиле камена опет засија искра некадашњег сјаја и љепоте завјетне задужбине Великог жупана Стефана Немање, у монаштву нареченог Симеона, кога Господ за љубав и подвиг награди миротекућим Светим моштима.

Путујући ка славној Студеници, како проћи покрај манастира Градац, а не свратити до покоја оне која је родила славног краља Милутина и његовог брата Драгутина; оне коју је Архиепископ Данило II животописао као милостиву добротворку сиромашних и ктиторку манастира Градац; Францускињу, која је народ српски завољела као свој; римокатолкињу, која је сред народа српског познала Христа православно слављеног и Њему сав живот свој предала, запечативши га великом монашком схимом. Као некада Света краљица Јелена, прва жена
ктитор манастира, тако сада сестре манастира Градац пројавише усрдно гостољубље, којим нас окријепише.

Са великом радошћу кренусмо у Студеницу. Тамо нас гостољубиво дочекаше у манастирској гостионици и упутише на поклоњење светињи. Покрај кивота Светих Симеона Мироточивог и супруге му Свете Анастасије, као и сина – Светог Симона, некада великог жупана и првог српског краља Стефана Првовенчаног, наше поклоничко путовање достигну врхунац радости. Ујутру на Светој Литургији се удостојисмо цјеливати отворене мошти светих и примити Свете Тајне Христове. У тајанственом миру и радости проведосмо вријеме, које нам Милост Божија дарова, у овој Светонемањићкој обитељи. Ту видјесмо величину наших предака као владара, али осјетисмо и  силу Божију која се кроз њихове свете примјере излива на сав народ наш. Они су свјетила наша, која нам освјетљавају пут у живот вјечни.

А ми, тако озарени, кренусмо у повратак, на којем посјетисмо свету и славну Жичу, која се спрема за велики јубилеј Цркве Светосавске – 800 година аутокефалности. Упркос многим обавезама и послушањима, сестре манастира Жиче одвојише вријеме за нас и срдачним гостољубљем нас угостише.

Одатле нам није било тешко отићи и до задужбине кнегиње Милице – свете Љубостиње. Тамо чусмо о историји и слави манастира и поклонисмо се моштима Свете Евгеније (Ефросиније) – кнегиње Милице и Свете Јефимије (Евпраксије) – Јелене, супруге деспота Угљеше и прве српске књижевнице.

Опростивши се од манастира Љубостиње, кренусмо кући преко Ваљева. Како бити у Ваљеву, а не цјеливати Свете мошти великог Аве Јустина и српског Златоуста – Светог Владике Николаја Велимировића?!

Овим се заврши наша поклоничка пловидба светим морем светих предака наших. Из тог пребогатог букета Божијег примисмо најљепше мирисе, за које благодаримо Господу и молимо се да милост Његова буде увијек са нама молитвама Светих из рода нашег српског! 

 

 

offline