МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У МАЛОЈ СОЧАНИЦИ: ВЕЧНОСТ НИЈЕ ЛУТРИЈА
Данас, у недељу XXI по Педесетници, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Прокопија у Малој Сочаници, након које је обављен чин освећења Светосавско-парохијског дома.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У својој архипастирској беседи митрополит Фотије је, тумачећи јеванђелску причу о сејачу и семену, истакао да се човеково спасење заснива на прихватању речи Божије у чистом и смиреном срцу:
- „Причом о сејачу и семену Господ нам показује да се вера укорењује само у чистом срцу. Ако је срце каменито, семе Јеванђеља не може пустити корен. Сви смо позвани да будемо добра земља која доноси плод тридесет, шездесет и стоструко.“
Митрополит је подсетио да живот на земљи није случајност, нити пука пролазност, већ позив на заједништво са Христом:
- „Вечност није лутрија. Како живимо овде, тако ће бити и тамо. Сви смо призвани да постанемо богови по благодати, кроз живот у Цркви и Свето Причешће.“
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, нека је Богом благословен данашњи дан.
Чули смо данашњу јеванђелску причу. Ову причу сам посебно волео када сам предавао у богословијама — предавао сам скоро двадесет и пет година — и много пута сам је цртао на табли. То је прича о сејачу и семену, у ствари прича о мисији човека у историји.
Она се може тумачити на више начина, јер је веома богата. Наизглед једноставна, али у себи крије дубину и богату духовну поруку. Говори нам о томе ко ће прихватити реч Божију, реч Христову, реч Јеванђеља — а ко неће.
Јеванђеље описује догађај када је Господ ушао у мали брод, одмакао се мало од обале и почео да проповеда причу о сејачу:
„Изиђе сејач да сеје семе своје.“
Господ је у Светом Јеванђељу често користио слике из живота — говорио је људима разумљивим језиком. У то време било је области у којима су људи били само нпр. сточари, као што су то били њихови очеви и преци. Господ је, стога, морао да говори на језику који су они разумели.
Тако је и у овој причи: човек излази да сеје жито у пољу. Док сеје, једно зрно пада покрај пута, друго на каменито место, треће међу трње, а четврто на добру земљу.
Семе покрај пута — то је слика човека који има каменито срце. Он има мало простора за Бога, мало се одушеви, прими реч Божију, али чим дође искушење — када сунце огреје — изгуби ревност и врати се у старо духовно стање. Нема постојаности у вери, нема места за Христа у свом срцу.
Семе на каменитом месту представља оне који брзо приме Јеванђеље, али немају дубок корен у себи. Такви људи су на почетку ревносни, долазе у храм сваке недеље и празника, али када наиђе искушење — повуку се.
Семе које пада у јарак, међу трње и коров, представља људе овога света — можда богате, образоване и даровите — али оптерећене бригама, уживањима и везаношћу за земаљско. Јеванђељско семе у њима бива угушено. Они нису против Цркве ни вере, али су везани за свет и не доносе духовни плод.
Семе које пада на добру земљу — то су добре душе, меког срца, које примају реч Божију и доносе плод: неки тридесетоструко, неки шездесетоструко, а неки стотоструко.
Све зависи од чистоте душе и спремности срца да прихвати семе Јеванђеља. Ако је срце каменито — плод је мањи; ако је срце чистије — плод је већи. Савршени су они који доносе плод стотоструко — то су светитељи, који су у потпуности умножили дарове Божије.
Пазите, браћо и сестре: данас смо били у храму и слушали исту реч коју је некада говорио сам Христос. Брод из којег је проповедао символ је да учење није од земље, него од Неба — небеска наука коју Господ доноси.
Сви смо чули Јеванђеље, али духовна корист коју ћемо из тога имати зависи од нашег унутрашњег стања. Колико смо разумели и прихватили — толико ће и благодат у нама деловати.
Неки су данас овде, али су могли бити и они који су остали код куће. Сваки човек понеће онолико благослова колико му његово духовно стање дозвољава.
Ја не могу разумети Јеванђеље више од других ако немам чист ум, срце и душу. То је предуслов да ме Бог назове „добром земљом“. Ако тога нема — срце постаје каменито и реч Божија не може да пусти корен.
Интересантно је што ова духовна стања нису трајна. Човек може ујутру бити добра земља, а већ поподне, ако осуди ближњег или прихвати злу мисао, постати каменита земља.
Ми, дакле, свакога дана пролазимо кроз сва ова духовна стања — и врлинска и неврлинска. Циљ је да се човек устали у добром и да постане плодоносна земља.
Свети Јован Златоусти каже:
„Хвала Богу што у Царство Божије неће ући само потпуно савршени, него и они који су умножили дарове тридесет и шездесет пута.“
Имамо, дакле, наде и ми.
Али никада нисмо сигурни да нећемо прећи у једно од три лоша стања. Најтежи је случај када демон узме из срца човека реч Божију — то је већ нека врста духовног ропства.
То је, браћо и сестре, једна непрестана духовна борба — испит шта ћемо учинити са својим животом и својом вечношћу.
Живот се само продужава у вечност. Како живимо овде, тако ће бити и тамо. Вечност није лутрија. Не може човек живети без вере, труда и покајања, а очекивати да ће у вечности имати „среће“.
Живот је озбиљна ствар. Бог је створио свет и све у њему, и припремио је Царство за своје синове и кћери — оне који су постали „богови по благодати“.
Сви смо позвани да постанемо „богови по благодати“ — а то можемо достићи у Цркви, кроз свете тајне, врлине и нарочито кроз Свето Причешће, сједињење са Христом.
Ако неко то не достиже, то је зато што се није довољно трудио. Многи су се трудили, и зато их Црква препознаје као свете и чудотворце.
Православље нам даје пуно општење са Богом, јер у њему пребива благодат Духа Светога. У Православној Цркви обитава Света Тројица — Бог Отац, Син и Дух Свети.
Ми верујемо у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не у десет цркава, јер ако би их било десет, било би и десет Христоса. А Христос је један, као што је једна и Његова Црква.
Нека нам Господ помогне да будемо добра земља која доноси плод Јеванђеља — тридесет, шездесет и стотину пута.
Желим свима благослов Божији. Да се ова црква што пре доврши, као и она у Великој Сочаници, и да тамо, ако Бог да, имамо следеће освећење.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Архијереја су дочекали надлежни парох протојереј-ставрофор Славољуб Тривић и архијерејски намесник дервентски протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, као и више свештеника, ђакона и верни народ овог краја.
На крају свете службе митрополит Фотије је уручио орден Светог краља Драгутина – преподобног Теоктиста Жарку Ћорићу из Велике Сочанице за његов дугогодишњи допринос и рад у овој парохији.
Чину освећења Светосавског дома присуствовао је и градоначелник Дервенте Игор Жунић, који је истакао значај оваквих сабрања за јединство и духовни живот народа:
- „Ово је још једна прилика да се окупе и споје Црква, држава и народ. На овим просторима увијек су била изазовна времена, а наш је циљ да све превазилазимо заједно — да се поштујемо, помажемо и зарад заједништва и наше дјеце занемаримо разлике.“
Сабрање у Малој Сочаници завршено је свечаним ручком и заједничким разговором митрополита са свештеницима и верним народом.
- „Причом о сејачу и семену Господ нам показује да се вера укорењује само у чистом срцу. Ако је срце каменито, семе Јеванђеља не може пустити корен. Сви смо позвани да будемо добра земља која доноси плод тридесет, шездесет и стоструко.“
Митрополит је подсетио да живот на земљи није случајност, нити пука пролазност, већ позив на заједништво са Христом:
- „Вечност није лутрија. Како живимо овде, тако ће бити и тамо. Сви смо призвани да постанемо богови по благодати, кроз живот у Цркви и Свето Причешће.“
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, нека је Богом благословен данашњи дан.
Чули смо данашњу јеванђелску причу. Ову причу сам посебно волео када сам предавао у богословијама — предавао сам скоро двадесет и пет година — и много пута сам је цртао на табли. То је прича о сејачу и семену, у ствари прича о мисији човека у историји.
Она се може тумачити на више начина, јер је веома богата. Наизглед једноставна, али у себи крије дубину и богату духовну поруку. Говори нам о томе ко ће прихватити реч Божију, реч Христову, реч Јеванђеља — а ко неће.
Јеванђеље описује догађај када је Господ ушао у мали брод, одмакао се мало од обале и почео да проповеда причу о сејачу:
„Изиђе сејач да сеје семе своје.“
Господ је у Светом Јеванђељу често користио слике из живота — говорио је људима разумљивим језиком. У то време било је области у којима су људи били само нпр. сточари, као што су то били њихови очеви и преци. Господ је, стога, морао да говори на језику који су они разумели.
Тако је и у овој причи: човек излази да сеје жито у пољу. Док сеје, једно зрно пада покрај пута, друго на каменито место, треће међу трње, а четврто на добру земљу.
Семе покрај пута — то је слика човека који има каменито срце. Он има мало простора за Бога, мало се одушеви, прими реч Божију, али чим дође искушење — када сунце огреје — изгуби ревност и врати се у старо духовно стање. Нема постојаности у вери, нема места за Христа у свом срцу.
Семе на каменитом месту представља оне који брзо приме Јеванђеље, али немају дубок корен у себи. Такви људи су на почетку ревносни, долазе у храм сваке недеље и празника, али када наиђе искушење — повуку се.
Семе које пада у јарак, међу трње и коров, представља људе овога света — можда богате, образоване и даровите — али оптерећене бригама, уживањима и везаношћу за земаљско. Јеванђељско семе у њима бива угушено. Они нису против Цркве ни вере, али су везани за свет и не доносе духовни плод.
Семе које пада на добру земљу — то су добре душе, меког срца, које примају реч Божију и доносе плод: неки тридесетоструко, неки шездесетоструко, а неки стотоструко.
Све зависи од чистоте душе и спремности срца да прихвати семе Јеванђеља. Ако је срце каменито — плод је мањи; ако је срце чистије — плод је већи. Савршени су они који доносе плод стотоструко — то су светитељи, који су у потпуности умножили дарове Божије.
Пазите, браћо и сестре: данас смо били у храму и слушали исту реч коју је некада говорио сам Христос. Брод из којег је проповедао символ је да учење није од земље, него од Неба — небеска наука коју Господ доноси.
Сви смо чули Јеванђеље, али духовна корист коју ћемо из тога имати зависи од нашег унутрашњег стања. Колико смо разумели и прихватили — толико ће и благодат у нама деловати.
Неки су данас овде, али су могли бити и они који су остали код куће. Сваки човек понеће онолико благослова колико му његово духовно стање дозвољава.
Ја не могу разумети Јеванђеље више од других ако немам чист ум, срце и душу. То је предуслов да ме Бог назове „добром земљом“. Ако тога нема — срце постаје каменито и реч Божија не може да пусти корен.
Интересантно је што ова духовна стања нису трајна. Човек може ујутру бити добра земља, а већ поподне, ако осуди ближњег или прихвати злу мисао, постати каменита земља.
Ми, дакле, свакога дана пролазимо кроз сва ова духовна стања — и врлинска и неврлинска. Циљ је да се човек устали у добром и да постане плодоносна земља.
Свети Јован Златоусти каже:
„Хвала Богу што у Царство Божије неће ући само потпуно савршени, него и они који су умножили дарове тридесет и шездесет пута.“
Имамо, дакле, наде и ми.
Али никада нисмо сигурни да нећемо прећи у једно од три лоша стања. Најтежи је случај када демон узме из срца човека реч Божију — то је већ нека врста духовног ропства.
То је, браћо и сестре, једна непрестана духовна борба — испит шта ћемо учинити са својим животом и својом вечношћу.
Живот се само продужава у вечност. Како живимо овде, тако ће бити и тамо. Вечност није лутрија. Не може човек живети без вере, труда и покајања, а очекивати да ће у вечности имати „среће“.
Живот је озбиљна ствар. Бог је створио свет и све у њему, и припремио је Царство за своје синове и кћери — оне који су постали „богови по благодати“.
Сви смо позвани да постанемо „богови по благодати“ — а то можемо достићи у Цркви, кроз свете тајне, врлине и нарочито кроз Свето Причешће, сједињење са Христом.
Ако неко то не достиже, то је зато што се није довољно трудио. Многи су се трудили, и зато их Црква препознаје као свете и чудотворце.
Православље нам даје пуно општење са Богом, јер у њему пребива благодат Духа Светога. У Православној Цркви обитава Света Тројица — Бог Отац, Син и Дух Свети.
Ми верујемо у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Не у десет цркава, јер ако би их било десет, било би и десет Христоса. А Христос је један, као што је једна и Његова Црква.
Нека нам Господ помогне да будемо добра земља која доноси плод Јеванђеља — тридесет, шездесет и стотину пута.
Желим свима благослов Божији. Да се ова црква што пре доврши, као и она у Великој Сочаници, и да тамо, ако Бог да, имамо следеће освећење.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Архијереја су дочекали надлежни парох протојереј-ставрофор Славољуб Тривић и архијерејски намесник дервентски протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, као и више свештеника, ђакона и верни народ овог краја.
На крају свете службе митрополит Фотије је уручио орден Светог краља Драгутина – преподобног Теоктиста Жарку Ћорићу из Велике Сочанице за његов дугогодишњи допринос и рад у овој парохији.
Чину освећења Светосавског дома присуствовао је и градоначелник Дервенте Игор Жунић, који је истакао значај оваквих сабрања за јединство и духовни живот народа:
- „Ово је још једна прилика да се окупе и споје Црква, држава и народ. На овим просторима увијек су била изазовна времена, а наш је циљ да све превазилазимо заједно — да се поштујемо, помажемо и зарад заједништва и наше дјеце занемаримо разлике.“
Сабрање у Малој Сочаници завршено је свечаним ручком и заједничким разговором митрополита са свештеницима и верним народом.
СОЧАНИЦА ОСВЕЋЕЊЕ ГРАДОНАЧЕЛНИК ДЕРВЕНТА ИГОР ЖУНИЋ ОРДЕН ЧТЕЦ
