МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО ХРАМ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЕЉЕ У ХАСАМА
Велик је Господ наш, и велика је моћ Његова,
и познања Његовог нема броја.
Господ прихвата и уздиже кротке,
а понижује грешнике до земље.
Псалам 147, 5-6
и познања Његовог нема броја.
Господ прихвата и уздиже кротке,
а понижује грешнике до земље.
Псалам 147, 5-6
Фото Епархија зворничко-тузланска
ХАСЕ - У недељу XVI по Духовима Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је новосаграђени храм Свете Великомученице Недеље у Хасама који је у склопу загонске парохије.
Овај храм се налази непосредно поред пута Бијељина - Тузла и како је сам Митрополит рекао, много пута је пролазио и чинило се као да је живот парохијски овдје замро, али са доласком оца Драгана храм и литургијски живот је доживио процват што се и видјело данас по броју вјерника који је дошао у свој свети храм.
Као прави пастир протојереј-ставрофор Драган Томић је сабрао народ у порти храма да дочека првојерарха епархије зворничко-тузланске и заједно са браћом свештеницима заблагодарио на овој очинској посјети.
По уласку у храм отпочео је чин великог освећења храма. Митрополиту Фотију су суслуживали: протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и старјешина храма Свете Петке у Угљевику; протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински и старјешина храма Светог Георгија у Бијељини; архимандрит Николај ( Јовић ), игуман манастира Часног Крста у Равном Пољу; протојереј Александар Мирковић, сабрат петропавловског храма у Бијељини те протођакон Лазар Илић, владичански ђакон. За пјевницом су појали браћа Никола и Ђорђе Томић, синови оца Драгана.
Овај храм се налази непосредно поред пута Бијељина - Тузла и како је сам Митрополит рекао, много пута је пролазио и чинило се као да је живот парохијски овдје замро, али са доласком оца Драгана храм и литургијски живот је доживио процват што се и видјело данас по броју вјерника који је дошао у свој свети храм.
Као прави пастир протојереј-ставрофор Драган Томић је сабрао народ у порти храма да дочека првојерарха епархије зворничко-тузланске и заједно са браћом свештеницима заблагодарио на овој очинској посјети.
По уласку у храм отпочео је чин великог освећења храма. Митрополиту Фотију су суслуживали: протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и старјешина храма Свете Петке у Угљевику; протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински и старјешина храма Светог Георгија у Бијељини; архимандрит Николај ( Јовић ), игуман манастира Часног Крста у Равном Пољу; протојереј Александар Мирковић, сабрат петропавловског храма у Бијељини те протођакон Лазар Илић, владичански ђакон. За пјевницом су појали браћа Никола и Ђорђе Томић, синови оца Драгана.
Данас је свечаност већа тим што је и слава храма, јер иако је празник Свете Великомученице Недеље 20. јула, овај храм увијек прославља своју славу последњу недељу у септембру мјесецу. Тим поводом данашњи кумови су били Алекса и Цвијета Марић из Хаса.
Након освећења храма и одслужене свете архијерејске литургије изабран је и кум храма, а то је господин Пантелија Станковић и кум иконостаста господин Живојин Љубојевић.
Након освећења храма и одслужене свете архијерејске литургије изабран је и кум храма, а то је господин Пантелија Станковић и кум иконостаста господин Живојин Љубојевић.
Као продужетак овог величанственог молитвеног сабрања уприличена је и богата трпеза љубави за све присутне вјернике.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Често сам пролазио поред ове цркве и нисам ни знао да је она посвећена Светој Недељи. Чак, из разлога што у пролазу нисам виђао људе око храма, сматрао сам да она није у парохијској функцији. Међутим, видите – када дође прави свештеник и прави пастир, одмах се јавља живот, освећују се светиње, народ се сабира и прославља се име Божије.
Данас је велики благослов Божији и духовно славље овде. Тако да видите шта значи добар пастир који носи бреме свога народа: носи крст заједно са својим народом и иде испред њих, тако да они могу да иду за њим, као за Мојсијем, као што смо ми Срби ишли за Светим Савом и идемо за њим до дана данашњег.
Ми смо ових дана имали доста служби и догађања у нашој Епархији. Мени је, некако, дошла под руку Историја страдања монаха у манастиру Михољска Превлака у Црној Гори. Можда је неко од вас био тамо. Тамо је живело 72 монаха и, средином XV века, кажу да су римокатолици, по налогу тадашње Млетачке републике која је владала тим крајевима, послали људе да потрују те монахе. Такву су наредбу имали јер су, наводно, ти монаси спречавали продор западног хришћанства на Исток.
Како се тај догађај одиграо – то је нешто небивало и о томе треба непрестано говорити. Какав ужас! Кажу да је ту дошао један човек по имену Марио Друшкан, за кога се сматра да је донео арсен којим су монаси отровани током ручка. Тај отров је јако брзо деловао. Када су монаси попадали, дошли су млетачки војници и тупим предметима им разбијали лобање да би били сигурни да су мртви. Потом су прогласили да се појавила куга и да је она узрок смрти, те да се манастир мора потпуно разрушити – све како би сакрили своје недело.
Ја сам, као студент прве године, са мојим пријатељем Ненадом, који је родом из тог краја, био на Превлаци и заиста сам био у прилици да видим те свете мошти – мученике Превлачке. Свака та кошчица мирише на цвет, али цвет који не постоји на земљи, а из разбијених лобања тече свето миро. То су мученици и велики светитељи.
Поента онога што сам написао у песми – јер сам морао одмах да напишем песму о њима – јесте да су ти људи учинили такав злочин са јасним циљем: да се изврши продор западног хришћанства према Истоку. Философија оних који су тај продор спроводили, а то су били језуити, била је да циљ оправдава средство. Значи, све што они процене да је за њих добро, могу чинити „за добро своје Цркве“. Тако је било у време крсташких ратова и у многим другим приликама.
Али тамо, у манастиру на Михољској Превлаци, то је, људски речено, злочин над злочинима. Ипак, Бог је прославио наше мученике и до данас се осећа тај благоухани мирис. А „друшкани“, како сам назвао своју песму, раде свој посао и до дана данашњег, на разним местима.
Друшкани су учинили да наш народ буде побијен у Јадовну, Јасеновцу и многим јамама безданкама, на острву Пагу, широм тадашње НДХ. Ови простори овде, када су пали под власт НДХ, већ првог дана била је забрањена ћирилица и сви су морали да пишу латиницом. Потом је почело масовно покрштавање, о чему је један блажени, подносећи извештаје папи, говорио да је тада покрштено 240.000 Срба у Хрватској.
Данас се то готово и не спомиње. Као да нема смисла. Као да се не сме, ради наводно „добрих односа“. То је философија обрнуте перспективе – философија самоуништења једног народа ради доминације другог, из мени нејасних разлога. Не можемо тако. Ми морамо истицати наше мученике, да су страдали, а ако друшкани и даље буду радили свој посао – нека раде, али да ми знамо ко су и шта су. Да их дефинишемо. Тада не бисмо имали илузије ни о Првом ни о Другом светском рату. Али нисмо били довољно мудри и зрели.
Опростите што вам ово говорим, али сам и даље покренут тим сећањем, јер сам био на том месту. То су заиста небески мириси на сваком месту где су биле те мошти. Али се ту догодио велики злочин у људском смислу. Зато би тамо требало одржавати те такозване „молитвене осмине“, које ја називам молитвеним кривинама – и то у Јасеновцу, у Јадовну – да би се знало какве су злочине чинили њихови претходници. Ако не они сами, онда њихови преци. Све то, не би ли се покајали, како каже народ. Да би дошли себи и покајали се.
Опростите што сам осетио потребу да ово кажем.
Данас је велики дан. И кад се овога сећамо – то је за нас победа. Ми смо сведени на то да не смемо ни о чему да говоримо, поготово када се тиче нас и распећа нашег српског православног народа. Морамо да говоримо истину. Морамо да говоримо о нашим жртвама и да не смањујемо њихов број. Ниједна мање! Немамо право да смањујемо. Оно што је наука рекла – 700.000 у Јасеновцу – то је најмањи број. Многи су дошли и до већих бројева.
Нека вас Бог благослови и свако добро дарује. Потрудимо се да што пре осликамо ову цркву. Ја сам се већ пријавио да донирам икону моје крсне славе – Часне вериге Светог апостола Петра – а и сви ви, помало, да помогнете, и биће добро.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао!
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Често сам пролазио поред ове цркве и нисам ни знао да је она посвећена Светој Недељи. Чак, из разлога што у пролазу нисам виђао људе око храма, сматрао сам да она није у парохијској функцији. Међутим, видите – када дође прави свештеник и прави пастир, одмах се јавља живот, освећују се светиње, народ се сабира и прославља се име Божије.
Данас је велики благослов Божији и духовно славље овде. Тако да видите шта значи добар пастир који носи бреме свога народа: носи крст заједно са својим народом и иде испред њих, тако да они могу да иду за њим, као за Мојсијем, као што смо ми Срби ишли за Светим Савом и идемо за њим до дана данашњег.
Ми смо ових дана имали доста служби и догађања у нашој Епархији. Мени је, некако, дошла под руку Историја страдања монаха у манастиру Михољска Превлака у Црној Гори. Можда је неко од вас био тамо. Тамо је живело 72 монаха и, средином XV века, кажу да су римокатолици, по налогу тадашње Млетачке републике која је владала тим крајевима, послали људе да потрују те монахе. Такву су наредбу имали јер су, наводно, ти монаси спречавали продор западног хришћанства на Исток.
Како се тај догађај одиграо – то је нешто небивало и о томе треба непрестано говорити. Какав ужас! Кажу да је ту дошао један човек по имену Марио Друшкан, за кога се сматра да је донео арсен којим су монаси отровани током ручка. Тај отров је јако брзо деловао. Када су монаси попадали, дошли су млетачки војници и тупим предметима им разбијали лобање да би били сигурни да су мртви. Потом су прогласили да се појавила куга и да је она узрок смрти, те да се манастир мора потпуно разрушити – све како би сакрили своје недело.
Ја сам, као студент прве године, са мојим пријатељем Ненадом, који је родом из тог краја, био на Превлаци и заиста сам био у прилици да видим те свете мошти – мученике Превлачке. Свака та кошчица мирише на цвет, али цвет који не постоји на земљи, а из разбијених лобања тече свето миро. То су мученици и велики светитељи.
Поента онога што сам написао у песми – јер сам морао одмах да напишем песму о њима – јесте да су ти људи учинили такав злочин са јасним циљем: да се изврши продор западног хришћанства према Истоку. Философија оних који су тај продор спроводили, а то су били језуити, била је да циљ оправдава средство. Значи, све што они процене да је за њих добро, могу чинити „за добро своје Цркве“. Тако је било у време крсташких ратова и у многим другим приликама.
Али тамо, у манастиру на Михољској Превлаци, то је, људски речено, злочин над злочинима. Ипак, Бог је прославио наше мученике и до данас се осећа тај благоухани мирис. А „друшкани“, како сам назвао своју песму, раде свој посао и до дана данашњег, на разним местима.
Друшкани су учинили да наш народ буде побијен у Јадовну, Јасеновцу и многим јамама безданкама, на острву Пагу, широм тадашње НДХ. Ови простори овде, када су пали под власт НДХ, већ првог дана била је забрањена ћирилица и сви су морали да пишу латиницом. Потом је почело масовно покрштавање, о чему је један блажени, подносећи извештаје папи, говорио да је тада покрштено 240.000 Срба у Хрватској.
Данас се то готово и не спомиње. Као да нема смисла. Као да се не сме, ради наводно „добрих односа“. То је философија обрнуте перспективе – философија самоуништења једног народа ради доминације другог, из мени нејасних разлога. Не можемо тако. Ми морамо истицати наше мученике, да су страдали, а ако друшкани и даље буду радили свој посао – нека раде, али да ми знамо ко су и шта су. Да их дефинишемо. Тада не бисмо имали илузије ни о Првом ни о Другом светском рату. Али нисмо били довољно мудри и зрели.
Опростите што вам ово говорим, али сам и даље покренут тим сећањем, јер сам био на том месту. То су заиста небески мириси на сваком месту где су биле те мошти. Али се ту догодио велики злочин у људском смислу. Зато би тамо требало одржавати те такозване „молитвене осмине“, које ја називам молитвеним кривинама – и то у Јасеновцу, у Јадовну – да би се знало какве су злочине чинили њихови претходници. Ако не они сами, онда њихови преци. Све то, не би ли се покајали, како каже народ. Да би дошли себи и покајали се.
Опростите што сам осетио потребу да ово кажем.
Данас је велики дан. И кад се овога сећамо – то је за нас победа. Ми смо сведени на то да не смемо ни о чему да говоримо, поготово када се тиче нас и распећа нашег српског православног народа. Морамо да говоримо истину. Морамо да говоримо о нашим жртвама и да не смањујемо њихов број. Ниједна мање! Немамо право да смањујемо. Оно што је наука рекла – 700.000 у Јасеновцу – то је најмањи број. Многи су дошли и до већих бројева.
Нека вас Бог благослови и свако добро дарује. Потрудимо се да што пре осликамо ову цркву. Ја сам се већ пријавио да донирам икону моје крсне славе – Часне вериге Светог апостола Петра – а и сви ви, помало, да помогнете, и биће добро.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао!
