МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ СЛУЖИО У ЗЕЛИЊУ: Литургија као предукус Царства
Зелиње, 6. септембар 2025. – Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у Зелињу, у парохији Дрињача. У беседи је истакао да је „Литургија сабрање људи једне области који исповедају веру у Господа Христа“ и подсетио да је „Други Христов долазак победа над свим лажним учитељима и јересима“. Митрополит је нагласио да је простор храма простор Царства небеског, где верни дотичу небеску реалност кроз причешће живим Христом.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважена господо, уважени чланови хора ‘’Изворник’’, драга децо, лепа и божанствена Литургија данас је овде у Зелињу. Отац Марко се потрудио да све то припреми, првенствено молитвено, али и на други начин – све што је потребно за Литургију. Јер Литургија је сабрање људи једне области, једне парохије који исповедају веру у Господа Христа као Бога и Спаситеља, кроз молитве које се читају.
Прво се пред Литургију врши проскомидија, која символише Витлејем и Христово рођење. Потом имамо Мали вход – страдални ход Христов ка Голготи, да би пострадао за спасење света. Напослетку, имамо анафору, односно узношење дарова „за све и за сва“. Тада се свети дарови – хлеб и вино – претварају у Тело и Крв Христову. Након тога, свештенослужитељ излази и позива вернике да приступе и да се причесте речима: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Тада се ми причешћујемо живим Христом, Богом у кога верујемо.
У античкој Грчкој или на Истоку – у будизму и шаманизму – људи су имали неке своје представе о богу и поштовали су га свако на свој начин. Међутим, то је већини било апстрактно, тако да су само најумнији остали да се баве тим питањем. Са друге стране, хришћани имају веру која је истоветна са животом, јер верујемо да се на Литургији причешћујемо живим Христом. Не неким богом који је „иза трећег неба“. Он по своме божанству и сили јесте и тамо, али је и са нама овде, на Литургији, управо кроз Свето Причешће. Ми, Црква, кроз Причешће постајемо Тело Христово. А кроз то како верујемо, тако ћемо и да живимо када изађемо из храма. Да ли смо постојани у хришћанском животу по заповестима Божијим, или ће нас свет поново почети да раслабљује и води широким путем?
То је наша динамика: што више долазимо у храм, имаћемо више прилике да се боримо са собом и да се сусрећемо са Богом, са ближњима, са светитељима. Простор једног храма, као овај овде, изгледа мали, али је то простор Царства Небеског где додирујемо небеску реалност која ће бити при Другом доласку Христовом.
Ових дана сам писао неке текстове и песме о Другом доласку. Тај догађај нам је описан у Књизи Откровења. Описано је све што ће се догађати са Црквом до Другог доласка Христовог и Суда Божијег. Немојте се плашити да читате Откровење. Читајући, открићемо лепоту те књиге. Открићемо да је Господ Исус Христос коначни победник и да ће он доћи да суди људима. Други Христов долазак ће бити победа над свим лажним учитељима – лажним христосима, јересима и погрешним философијама. Ми смо на пола пута те књиге: Господ Христос се оваплотио, васкрсао, вазнео се на небо, а ми још чекамо његов Други долазак.
Желим сваки успех и благослов Божији онима који су помагали и који и даље помажу ову парохију. Неке од њих ћемо данас одликовати. Онај ко помаже своју Цркву, он иде путем Немањића и других ктитора и приложника којих смо имали кроз историју. Тај дух живи у нашем народу, поготово у овим духовним караулама, да тако кажем. Овде чувамо границе наше епархије, чувамо наше светиње и храмове.
Треба живети са Богом и Црквом и онда ћемо бити благословени. Треба имати деце. Ко се одлучи да живи у браку треба да има деце, јер родитељи се спасавају кроз децу. Док децу изведу на пут, то је заиста једно мучеништво. Са друге стране, они који су изабрали монашки живот треба да се спасавају подвигом, како је то прописано канонима наше Цркве.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј Марко Данојловић, са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештенством, ђаконима и верним народом.
Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста митрополит Фотије одликовао је г. Драгана Игњатовића за помоћ у обнови и градњи храмова на дрињачкој парохији, г. Душка Ристића за подршку обнови храма у Зелињу и г-цу Тању Поповић, која је помогла обнову храма на Лијешњу споља и изнутра а тренутно се ради на живописању.
Парох Марко је митрополиту поклонио икону Светог новомученика протојереја Милана Петковића, рођеног у Зелињу, који је као парох дрињачки одведен у логор Дахау 1942. године и после три године мучења пострадао у гасној комори 2. фебруара 1945.
По завршетку Литургије одржан је литијски ход са иконама до споменика страдалим Србима из Зелиња, Дрињаче и околних места – од Другог светског рата до последњег Одбрамбено-отаџбинског рата – где је служен помен.
Сабрање је завршено трпезом љубави у братској радости.
Часни оци, уважена господо, уважени чланови хора ‘’Изворник’’, драга децо, лепа и божанствена Литургија данас је овде у Зелињу. Отац Марко се потрудио да све то припреми, првенствено молитвено, али и на други начин – све што је потребно за Литургију. Јер Литургија је сабрање људи једне области, једне парохије који исповедају веру у Господа Христа као Бога и Спаситеља, кроз молитве које се читају.
Прво се пред Литургију врши проскомидија, која символише Витлејем и Христово рођење. Потом имамо Мали вход – страдални ход Христов ка Голготи, да би пострадао за спасење света. Напослетку, имамо анафору, односно узношење дарова „за све и за сва“. Тада се свети дарови – хлеб и вино – претварају у Тело и Крв Христову. Након тога, свештенослужитељ излази и позива вернике да приступе и да се причесте речима: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Тада се ми причешћујемо живим Христом, Богом у кога верујемо.
У античкој Грчкој или на Истоку – у будизму и шаманизму – људи су имали неке своје представе о богу и поштовали су га свако на свој начин. Међутим, то је већини било апстрактно, тако да су само најумнији остали да се баве тим питањем. Са друге стране, хришћани имају веру која је истоветна са животом, јер верујемо да се на Литургији причешћујемо живим Христом. Не неким богом који је „иза трећег неба“. Он по своме божанству и сили јесте и тамо, али је и са нама овде, на Литургији, управо кроз Свето Причешће. Ми, Црква, кроз Причешће постајемо Тело Христово. А кроз то како верујемо, тако ћемо и да живимо када изађемо из храма. Да ли смо постојани у хришћанском животу по заповестима Божијим, или ће нас свет поново почети да раслабљује и води широким путем?
То је наша динамика: што више долазимо у храм, имаћемо више прилике да се боримо са собом и да се сусрећемо са Богом, са ближњима, са светитељима. Простор једног храма, као овај овде, изгледа мали, али је то простор Царства Небеског где додирујемо небеску реалност која ће бити при Другом доласку Христовом.
Ових дана сам писао неке текстове и песме о Другом доласку. Тај догађај нам је описан у Књизи Откровења. Описано је све што ће се догађати са Црквом до Другог доласка Христовог и Суда Божијег. Немојте се плашити да читате Откровење. Читајући, открићемо лепоту те књиге. Открићемо да је Господ Исус Христос коначни победник и да ће он доћи да суди људима. Други Христов долазак ће бити победа над свим лажним учитељима – лажним христосима, јересима и погрешним философијама. Ми смо на пола пута те књиге: Господ Христос се оваплотио, васкрсао, вазнео се на небо, а ми још чекамо његов Други долазак.
Желим сваки успех и благослов Божији онима који су помагали и који и даље помажу ову парохију. Неке од њих ћемо данас одликовати. Онај ко помаже своју Цркву, он иде путем Немањића и других ктитора и приложника којих смо имали кроз историју. Тај дух живи у нашем народу, поготово у овим духовним караулама, да тако кажем. Овде чувамо границе наше епархије, чувамо наше светиње и храмове.
Треба живети са Богом и Црквом и онда ћемо бити благословени. Треба имати деце. Ко се одлучи да живи у браку треба да има деце, јер родитељи се спасавају кроз децу. Док децу изведу на пут, то је заиста једно мучеништво. Са друге стране, они који су изабрали монашки живот треба да се спасавају подвигом, како је то прописано канонима наше Цркве.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј Марко Данојловић, са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештенством, ђаконима и верним народом.
Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста митрополит Фотије одликовао је г. Драгана Игњатовића за помоћ у обнови и градњи храмова на дрињачкој парохији, г. Душка Ристића за подршку обнови храма у Зелињу и г-цу Тању Поповић, која је помогла обнову храма на Лијешњу споља и изнутра а тренутно се ради на живописању.
Парох Марко је митрополиту поклонио икону Светог новомученика протојереја Милана Петковића, рођеног у Зелињу, који је као парох дрињачки одведен у логор Дахау 1942. године и после три године мучења пострадао у гасној комори 2. фебруара 1945.
По завршетку Литургије одржан је литијски ход са иконама до споменика страдалим Србима из Зелиња, Дрињаче и околних места – од Другог светског рата до последњег Одбрамбено-отаџбинског рата – где је служен помен.
Сабрање је завршено трпезом љубави у братској радости.
ДРИЊАЧА ЗЕЛИЊЕ ОРДЕН НОВОМУЧЕНИЦИ ЗВОРНИЧКОТУЗЛАНСКИ МИЛАН ПЕТКОВИЋ
