МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ СЛУЖИО У ПРИБОЈУ НА МАЈЕВИЦИ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ОСВЕЋЕЊА ХРАМА
Прибој, 4. септембар 2025. – На празник Светог мученика Агатоника, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму у Прибоју на Мајевици, поводом обележавања дана када је 1883. године овај свети храм освештан.
У надахнутој беседи митрополит је поручио да „нема будућности без познавања прошлости“, нагласивши да су Срби народ дубоких корена, препознат и признат у историји, и да је Црква темељ и будућност српског народа. Он је подсетио и да „где год има Православља – ту је и страдање“, те позвао на јединство и заједништво у Републици Српској.
У надахнутој беседи митрополит је поручио да „нема будућности без познавања прошлости“, нагласивши да су Срби народ дубоких корена, препознат и признат у историји, и да је Црква темељ и будућност српског народа. Он је подсетио и да „где год има Православља – ту је и страдање“, те позвао на јединство и заједништво у Републици Српској.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, господине начелниче Лопара, представници наше војске – Трећег пешадијског пука и полиције, браћо и сестре који сте дошли на овај диван празник да прославимо дивног ранохришћанског мученика Агатоника. Овај празник у народу се назива Арлијевдан. Требало би истражити која је његова веза са тим називом. Велики је дан. Написао сам и неколико песама кроз житија која данас имамо. Данас се празнују Свети Агатоник, Зотик, Света Евлалија – мученица из Шпаније, и Свети Горазд Чешки – владика који је 1942. године стрељан од Немаца.
Требало је да говорим и раније, у храму, али мислим да је најбоље да то буде овде. Увек је најлепше говорити за трпезом љубави.
Прота Зоран је већ истакао да ми, православни Срби, имамо снажну, благословену, страдалну и мученичку историју. Ми смо народ који има дубоке корене и који је препознат од највећих светских државника и политичара као носилац једне велике идеје. Србе су увек признавали као битан народ на овим просторима. За то су заслужни многи људи у историји, од Светога Саве па све до наших дана.
Многи очекују од нас да будемо као свет, да се прилагодимо Европској унији и ономе што свет чини. Подсетићу нас шта нам тај свет чини и данас, а да не спомињемо оно што је било током рата деведесетих година прошлог века. Они полажу на то да Срби имају кратко памћење. Тадашњи портпарол НАТО-а, Џејми Шеј, рекао је: „Слободно бомбардујте Србе, они ће то свакако заборавити.“ Али постоји нешто што се не може заборавити.
Јутрос сам, пишући песму, хтео да подсетим на наша страдања која имамо као Православна црква.
Прво бих подсетио: пре неколико година био је напад на велику светињу – Кијево-печерску лавру. Када је дошло до сукоба у Украјини и када је, нажалост, цариградски патријарх Вартоломеј признао расколнике и људе који нису у црквеном чину. Под притиском Запада и Америке он их је признао за легалну цркву. Тада је дошло до сукоба у Украјини између канонске цркве са митрополитом Онуфријем на челу, кога поштује читав православни свет, и расколничке групе коју предводи неки Епифаније, кога нико не признаје осим Запада. Ту је дошло до хапшења дивних људи из Кијево-печерске лавре. Гледао сам митрополита Павла, старешину Лавре, који је много пострадао.
Кијево-печерска лавра има на стотине моштију, чудотворних и мироточивих икона, као и других реликвија. То је светиња у „пустињи“. Ми у Острогу имамо мошти Светог Василија, као и Светог мученика Станка и Светог Исаије монаха, а у Кијевској лаври моштију има на стотине. То је светиња која мирише на небо од тих светих моштију. Прошле године за Божић тамо је служио тај несретни Епифаније, расколник, и тиме су обесветили светињу, бар оне цркве у којима су служили.
Имамо и један нови потресан случај. Египатске власти преузеле су власништво над манастиром Свете Катарине Синајске, на Синају. То је манастир подигнут у 2. веку, на најсветијем месту Старога завета, где је Бог дао пророку Мојсију Десет Божјих заповести и много пута му се јављао. На том месту је подигнут Синајски манастир и он је од 2. века био православан, а сада га је преузела египатска држава која није хришћанска. Можемо само нагађати каква ће бити његова судбина.
Код нас Срба је увек питање Косова и Метохије, и наших људи тамо. То је подручје привремено узурпирано, јер је тај део наше земље проглашен независним без одобрења и сагласности већинског српског народа. Извршено је насиље над историјом, правдом и правом, над дипломатијом. Ми не можемо оставити наше светиње на Косову и Метохији јер ми живимо њима, а они живе нама. Све је то што је нападнуто – православно је.
Зашто све ово говорим? Подсећам на речи једног америчког генерала, Френклина Бена Хоџиса, бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи. Он је рекао: „Нама је једини противник у свету – Православље.“ Дакле, вера православна, а не само православни Срби или Румуни, него Православље у целини. Они воде борбу против Православља, против наших светиња, наших црквених обичаја, против Литургије и свега што је наше. То каже један генерал. Не знам да ли му је неко одговорио, али Православље није војска – оно је вера.
Живимо у озбиљном времену. Зар није оно што се догађа у Републици Српској сада напад и на Православље и на саму Републику Српску? Зар није исто тако и у Србији, где је проблем око Косова и других питања? Зар није тако и у Црној Гори? Где год има Православља, ту је и страдање. Тамо се покушава прогонити све што је православно.
Нико не приговара Хрватској што је остала без становништва других нација и народа. Данас тамо има само 2% Срба и нешто мало припадника других нација. Дакле, у Хрватској је свега око 3–4% нехрватског становништва. Деведесет и нешто процената становништва чине етнички Хрвати. И то није био проблем да она постане чланица Европске уније.
А сада, када се у Загребу скупило петсто хиљада људи и викало „За дом спремни!“, што је ратни поклич те групе људи, ми Срби добро разумемо шта то значи. То је поклич под којим су клали наше сународнике по кућама, селима, логорима и затворима. То је поклич смрти за нас Србе. Имали су и „србосек“ – нож направљен за брже убијање и масакрирање. Ми добро знамо шта значи тај поклич, али Европа ћути и гледа. Можда се само прави да не зна.
Све ово што помињем веома је озбиљно. Зато нам требају мудри људи у области политике, информисања, вере и науке да бисмо се сачували као народ. Сада је најважније да сачувамо Републику Српску, да пронађемо најмудрије решење и да се уклонимо од страначких подела, како бисмо гледали целину као православни Срби и људи, а не као представници неке странке. Странке ће, како је говорио Свети владика Николај, доћи Србима главе. Странке ће уништити Србе. Уколико се не ослободимо мноштва странака – готови смо и нећемо дуго опстати. То зло семе посадио је Бењамин Калај, високи аустријски представник и наш велики непријатељ, који је 29 година управљао овим просторима крајем 19. века.
Морамо сами бирати своје опције и своје путеве. Треба да вратимо нормалан систем у наше градове, како је то било установљено у Републици Српској у ранијем периоду. Овај садашњи систем у коме је градоначелник из једне странке, а скупштина из друге, наметнут је са стране, негде око 2002/2003. године. То је страни концепт – блокада градова. То је као пат позиција у шаху: нико не може да мрдне и све стоји. Такав систем морамо демонтирати и поставити ствари како наши Срби – научници, политичари и стратези – мисле да треба. Људи који воле свој народ и боре се за њега имају право и обавезу да предложе решења. Јер, чим узмемо нешто од странаца, знајте да смо већ погрешили.
Наш велики песник са Змијања, Петар Кочић, песник слободе, увек је певао о слободи. Тако је чинио и Алекса Шантић, и Јован Дучић, а и Иво Андрић, који је више писао историјске теме, али је себе сврставао у српски корпус књижевности на просторима Југославије. Сматрао се Србином и није се тога стидео. Тако и ми треба да чинимо.
Пред нама је велика одговорност да имамо мудре људе који ће изаћи изван уског страначког интереса како би видели шта треба учинити да се спасе Република Српска, а тиме и Србија – јер ми смо једни другима потребни. Када све ово прође, треба наставити мудро и одговорно да бисмо обезбедили сигурну будућност.
Многи су радили на томе да Срби не добију никакву државну организацију преко Дрине, али се ипак, упркос свим препрекама, родила Република Српска. Морамо је сачувати. За Републику Српску страдало је 35.000 младих људи. Немамо право да кажемо: „То је било, идемо даље у будућност.“ Нема будућности без прошлости.
Ако тако будемо поступали, имаћемо овакве дивне скупове као данас овде у цркви. Недавно смо у теслићком крају имали освећења храмова и капела, рукоположења нових ђакона и свештеника, монашења нових монаха и монахиња. То је веома значајно – наша Епархија духовно живи. Можда се то увек не примећује, али ми имамо снажну мисију, нарочито у црквеном појању. Ми појемо у славу Божју, а то је велико, као што каже псалмопојац: „Појте Богу нашему, појте!“ Певајући, пробијамо се ка небесима. Земља нам је тесна – хоћемо небеса. Али, хоћемо да тамо будемо са својим народом и са свима светима.
Нека сте Богом благословени! Да будемо довољно мудри и да они који носе највећи терет на себи – посланици у Скупштини Републике Српске и будући министри у влади – буду на правим местима у својим најбољим издањима. Да не доживимо трагедију као Срби на последњим изборима на Косову, где су Албанци, са десетак гласова, постајали начелници, јер се Срби нису усагласили. То је страшно. Зато се вековима говори: „Само слога Србина спасава.“ Ако не будемо могли да демонтирамо партијски систем који нас разједа изнутра – биће лоше. У Републици Српској регистровано је 35 партија. Америка има две, европске државе највише пет, а ми 35! Ако то не укинемо, неће бити добро.
Зато треба да се ослободимо наслеђа старог система и да се окренемо ономе што је најбоље у нашем народу – Цркви, православљу и светосављу. Ако тако будемо васпитавали своју децу, они неће постати као несретници у Београду, који руше своју Цркву и своју државу мислећи да чине добро. Као што смо данас чули у Јеванђељу: „Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да службу Богу чини.“ Тако је било у првим вековима, а тако је и данас.
Нека Бог да да и ти наши несрећни људи дођу себи, да чују глас своје Цркве и својих пастира које је Бог поставио – јер они нису сами себе поставили. Треба овде, у Републици Српској, да будемо пример јединства и заједништва, да носимо бремена једни других. Тада ћемо и ми изаћи напред са својим проблемима и бити узор нашим српским земљама.
Нека сте Богом благословени! Драго ми је што смо овде заједно и долазићемо поново.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј-ставрофор Зоран Илић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
После Литургије уследио је трократни опход око храма са крстом, литијама и иконама, као и помен свим погинулим српским борцима и цивилним жртвама рата из парохије прибојске и растошничке.
Поводом храмовне славе, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе Милованом Ракићем из Подгоре.
Молитвено је присуствовао и начелник општине Лопаре Радо Савић, заједно са бројним верницима и гостима.
Сабрање је окончано трпезом љубави за све присутне.
Часни оци, господине начелниче Лопара, представници наше војске – Трећег пешадијског пука и полиције, браћо и сестре који сте дошли на овај диван празник да прославимо дивног ранохришћанског мученика Агатоника. Овај празник у народу се назива Арлијевдан. Требало би истражити која је његова веза са тим називом. Велики је дан. Написао сам и неколико песама кроз житија која данас имамо. Данас се празнују Свети Агатоник, Зотик, Света Евлалија – мученица из Шпаније, и Свети Горазд Чешки – владика који је 1942. године стрељан од Немаца.
Требало је да говорим и раније, у храму, али мислим да је најбоље да то буде овде. Увек је најлепше говорити за трпезом љубави.
Прота Зоран је већ истакао да ми, православни Срби, имамо снажну, благословену, страдалну и мученичку историју. Ми смо народ који има дубоке корене и који је препознат од највећих светских државника и политичара као носилац једне велике идеје. Србе су увек признавали као битан народ на овим просторима. За то су заслужни многи људи у историји, од Светога Саве па све до наших дана.
Многи очекују од нас да будемо као свет, да се прилагодимо Европској унији и ономе што свет чини. Подсетићу нас шта нам тај свет чини и данас, а да не спомињемо оно што је било током рата деведесетих година прошлог века. Они полажу на то да Срби имају кратко памћење. Тадашњи портпарол НАТО-а, Џејми Шеј, рекао је: „Слободно бомбардујте Србе, они ће то свакако заборавити.“ Али постоји нешто што се не може заборавити.
Јутрос сам, пишући песму, хтео да подсетим на наша страдања која имамо као Православна црква.
Прво бих подсетио: пре неколико година био је напад на велику светињу – Кијево-печерску лавру. Када је дошло до сукоба у Украјини и када је, нажалост, цариградски патријарх Вартоломеј признао расколнике и људе који нису у црквеном чину. Под притиском Запада и Америке он их је признао за легалну цркву. Тада је дошло до сукоба у Украјини између канонске цркве са митрополитом Онуфријем на челу, кога поштује читав православни свет, и расколничке групе коју предводи неки Епифаније, кога нико не признаје осим Запада. Ту је дошло до хапшења дивних људи из Кијево-печерске лавре. Гледао сам митрополита Павла, старешину Лавре, који је много пострадао.
Кијево-печерска лавра има на стотине моштију, чудотворних и мироточивих икона, као и других реликвија. То је светиња у „пустињи“. Ми у Острогу имамо мошти Светог Василија, као и Светог мученика Станка и Светог Исаије монаха, а у Кијевској лаври моштију има на стотине. То је светиња која мирише на небо од тих светих моштију. Прошле године за Божић тамо је служио тај несретни Епифаније, расколник, и тиме су обесветили светињу, бар оне цркве у којима су служили.
Имамо и један нови потресан случај. Египатске власти преузеле су власништво над манастиром Свете Катарине Синајске, на Синају. То је манастир подигнут у 2. веку, на најсветијем месту Старога завета, где је Бог дао пророку Мојсију Десет Божјих заповести и много пута му се јављао. На том месту је подигнут Синајски манастир и он је од 2. века био православан, а сада га је преузела египатска држава која није хришћанска. Можемо само нагађати каква ће бити његова судбина.
Код нас Срба је увек питање Косова и Метохије, и наших људи тамо. То је подручје привремено узурпирано, јер је тај део наше земље проглашен независним без одобрења и сагласности већинског српског народа. Извршено је насиље над историјом, правдом и правом, над дипломатијом. Ми не можемо оставити наше светиње на Косову и Метохији јер ми живимо њима, а они живе нама. Све је то што је нападнуто – православно је.
Зашто све ово говорим? Подсећам на речи једног америчког генерала, Френклина Бена Хоџиса, бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи. Он је рекао: „Нама је једини противник у свету – Православље.“ Дакле, вера православна, а не само православни Срби или Румуни, него Православље у целини. Они воде борбу против Православља, против наших светиња, наших црквених обичаја, против Литургије и свега што је наше. То каже један генерал. Не знам да ли му је неко одговорио, али Православље није војска – оно је вера.
Живимо у озбиљном времену. Зар није оно што се догађа у Републици Српској сада напад и на Православље и на саму Републику Српску? Зар није исто тако и у Србији, где је проблем око Косова и других питања? Зар није тако и у Црној Гори? Где год има Православља, ту је и страдање. Тамо се покушава прогонити све што је православно.
Нико не приговара Хрватској што је остала без становништва других нација и народа. Данас тамо има само 2% Срба и нешто мало припадника других нација. Дакле, у Хрватској је свега око 3–4% нехрватског становништва. Деведесет и нешто процената становништва чине етнички Хрвати. И то није био проблем да она постане чланица Европске уније.
А сада, када се у Загребу скупило петсто хиљада људи и викало „За дом спремни!“, што је ратни поклич те групе људи, ми Срби добро разумемо шта то значи. То је поклич под којим су клали наше сународнике по кућама, селима, логорима и затворима. То је поклич смрти за нас Србе. Имали су и „србосек“ – нож направљен за брже убијање и масакрирање. Ми добро знамо шта значи тај поклич, али Европа ћути и гледа. Можда се само прави да не зна.
Све ово што помињем веома је озбиљно. Зато нам требају мудри људи у области политике, информисања, вере и науке да бисмо се сачували као народ. Сада је најважније да сачувамо Републику Српску, да пронађемо најмудрије решење и да се уклонимо од страначких подела, како бисмо гледали целину као православни Срби и људи, а не као представници неке странке. Странке ће, како је говорио Свети владика Николај, доћи Србима главе. Странке ће уништити Србе. Уколико се не ослободимо мноштва странака – готови смо и нећемо дуго опстати. То зло семе посадио је Бењамин Калај, високи аустријски представник и наш велики непријатељ, који је 29 година управљао овим просторима крајем 19. века.
Морамо сами бирати своје опције и своје путеве. Треба да вратимо нормалан систем у наше градове, како је то било установљено у Републици Српској у ранијем периоду. Овај садашњи систем у коме је градоначелник из једне странке, а скупштина из друге, наметнут је са стране, негде око 2002/2003. године. То је страни концепт – блокада градова. То је као пат позиција у шаху: нико не може да мрдне и све стоји. Такав систем морамо демонтирати и поставити ствари како наши Срби – научници, политичари и стратези – мисле да треба. Људи који воле свој народ и боре се за њега имају право и обавезу да предложе решења. Јер, чим узмемо нешто од странаца, знајте да смо већ погрешили.
Наш велики песник са Змијања, Петар Кочић, песник слободе, увек је певао о слободи. Тако је чинио и Алекса Шантић, и Јован Дучић, а и Иво Андрић, који је више писао историјске теме, али је себе сврставао у српски корпус књижевности на просторима Југославије. Сматрао се Србином и није се тога стидео. Тако и ми треба да чинимо.
Пред нама је велика одговорност да имамо мудре људе који ће изаћи изван уског страначког интереса како би видели шта треба учинити да се спасе Република Српска, а тиме и Србија – јер ми смо једни другима потребни. Када све ово прође, треба наставити мудро и одговорно да бисмо обезбедили сигурну будућност.
Многи су радили на томе да Срби не добију никакву државну организацију преко Дрине, али се ипак, упркос свим препрекама, родила Република Српска. Морамо је сачувати. За Републику Српску страдало је 35.000 младих људи. Немамо право да кажемо: „То је било, идемо даље у будућност.“ Нема будућности без прошлости.
Ако тако будемо поступали, имаћемо овакве дивне скупове као данас овде у цркви. Недавно смо у теслићком крају имали освећења храмова и капела, рукоположења нових ђакона и свештеника, монашења нових монаха и монахиња. То је веома значајно – наша Епархија духовно живи. Можда се то увек не примећује, али ми имамо снажну мисију, нарочито у црквеном појању. Ми појемо у славу Божју, а то је велико, као што каже псалмопојац: „Појте Богу нашему, појте!“ Певајући, пробијамо се ка небесима. Земља нам је тесна – хоћемо небеса. Али, хоћемо да тамо будемо са својим народом и са свима светима.
Нека сте Богом благословени! Да будемо довољно мудри и да они који носе највећи терет на себи – посланици у Скупштини Републике Српске и будући министри у влади – буду на правим местима у својим најбољим издањима. Да не доживимо трагедију као Срби на последњим изборима на Косову, где су Албанци, са десетак гласова, постајали начелници, јер се Срби нису усагласили. То је страшно. Зато се вековима говори: „Само слога Србина спасава.“ Ако не будемо могли да демонтирамо партијски систем који нас разједа изнутра – биће лоше. У Републици Српској регистровано је 35 партија. Америка има две, европске државе највише пет, а ми 35! Ако то не укинемо, неће бити добро.
Зато треба да се ослободимо наслеђа старог система и да се окренемо ономе што је најбоље у нашем народу – Цркви, православљу и светосављу. Ако тако будемо васпитавали своју децу, они неће постати као несретници у Београду, који руше своју Цркву и своју државу мислећи да чине добро. Као што смо данас чули у Јеванђељу: „Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да службу Богу чини.“ Тако је било у првим вековима, а тако је и данас.
Нека Бог да да и ти наши несрећни људи дођу себи, да чују глас своје Цркве и својих пастира које је Бог поставио – јер они нису сами себе поставили. Треба овде, у Републици Српској, да будемо пример јединства и заједништва, да носимо бремена једни других. Тада ћемо и ми изаћи напред са својим проблемима и бити узор нашим српским земљама.
Нека сте Богом благословени! Драго ми је што смо овде заједно и долазићемо поново.
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј-ставрофор Зоран Илић, заједно са архијерејским намесником тузланским, протојерејем-ставрофором Милошем Тришићем, бројним свештенством, ђаконима и верним народом.
После Литургије уследио је трократни опход око храма са крстом, литијама и иконама, као и помен свим погинулим српским борцима и цивилним жртвама рата из парохије прибојске и растошничке.
Поводом храмовне славе, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб са овогодишњим кумом славе Милованом Ракићем из Подгоре.
Молитвено је присуствовао и начелник општине Лопаре Радо Савић, заједно са бројним верницима и гостима.
Сабрање је окончано трпезом љубави за све присутне.
СВЕТИ АГАТОНИК ХРАМОВНА СЛАВА ПРЕСЛАВА ПРИБОЈ МАЈЕВИЦА НАЧЕЛНИК РАДО САВИЋ
