ОСВЕЋЕН ФРЕСКОПИС ОБНОВЉЕНОГ ХРАМА У ЦРЊЕЛОВУ ГОРЊЕМ
Црњелово Горње, 30. август 2025. – Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у Црњелову Горњем код Бијељине, а овом приликом је освештен нови живопис у храму. Након 135 година постојања храм је потпуно обновљен и живописан.
У надахнутој беседи митрополит Фотије је нагласио: „Немамо другог учитеља осим Христа – сви остали су лажни“, истичући да је „наш дом домаћа црква украшена иконама“. Подсетио је да „све што је од Бога и добро – остаће, а све што је пролазно – завршиће у огњу“, позивајући верни народ да остане утемељен у Јеванђељу и живој вери Цркве.
У надахнутој беседи митрополит Фотије је нагласио: „Немамо другог учитеља осим Христа – сви остали су лажни“, истичући да је „наш дом домаћа црква украшена иконама“. Подсетио је да „све што је од Бога и добро – остаће, а све што је пролазно – завршиће у огњу“, позивајући верни народ да остане утемељен у Јеванђељу и живој вери Цркве.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Уважена господо, господине директоре, представници наше војске, драга браћо и сестре.
Ево нас и данас овде, у Црњелову, једном дивном и благословеном месту, радничком и пољопривредном месту, где су људи одувек живели од труда руку својих. У нашем народу увек остаје позитивно мишљење о ономе ко је добар радник и домаћин, ко не отима од другога, него живи од плода сопственог рада. Оно што му је Бог дао – то посади, оно што Бог благослови – то му никне, а он потом, својим трудом и са својом породицом, спреми и сачува за јесен и за стоку. Поред тога, овде се производи и много поврћа, па је то храна за кућу, за зиму и за зимницу. За Црњелово се чуло у многим крајевима и пре него што смо ми овде дошли.
Данас смо у Јеванђељу чули како нас Света Црква поучава да треба да се чувамо искушења богатства. Свети апостоли Петар и Јован, када су почели да проповедају Јеванђеље Христово, срели су једног хромог човека код Јерусалимског храма. Он је, као и многи невољници, просио. Апостол Петар му је тада рекао: „Сребра и злата немамо, али оно што имамо то ти дајемо: у име Исуса Христа устани и ходи.“ И човек је тог тренутка проходао. Исцељен је силом благодати Христове, речју Јеванђеља и дејством Светога Духа. Њихово богатство је био Христос – Богочовек.
То треба да буде и наше богатство – да се обогаћујемо Богом. Сама реч „богатство“ долази од речи „Бог“. Првенствено се мисли на то да су богати они који су богати Богом. Не они који имају материјално добро – та мисао се касније појавила. Богат је онај ко је богат добрим делима, људскошћу, карактером, децом, ко је добар домаћин и честит човек. Богат је човек коме долазе на славу, на кумства и пријатељства. Такав човек стиче углед у народу.
Али има и оних који прихватају западну филозофију богатства – земаљска богатства, новац, сребро и злато. То се у Светом Писму назива мамон. Мамон је у старом свету био златни тег тежак један килограм, који је служио као мера вредности. Али Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Јер човек је слаб и лако може да почне да служи нечему што није за његово спасење.
Ми често осећамо да Бог „ћути“. Молимо се, а Он не одговара. Али Бог, као Отац, чека наше духовно узрастање. Ако види да идемо исправним путем, Он нас посматра, благосиља, али се не меша превише, јер жели да сазревамо. За разлику од тога, светска борба за материјално богатство нема милости – то је закон капитализма. Велике компаније гутају мале, као немани, а мале државе и економије нестају. То није ни благословено, ни по Богу.
Зато треба да се угледамо на свете апостоле и мученике, на људе који су живели скромно, али су достигли Царство небеско. Сетимо се патријарха Павла, кога смо сви познавали. Он је живео исто и као епископ на Косову и као патријарх у Београду – скромно, смирено, служећи народу. Или старца Тадеја, коме су лекари рекли да неће дуго живети, а поживео је 94 године, достигавши велики степен духовног савршенства.
Зато је важно да будемо људи – како је говорио патријарх Павле – да знамо шта је добро, а шта зло. Добро је оно што је у оквиру заповести Божијих, Јеванђеља Христовог, онога што је Богу угодно и што је у нашем народу прихваћено као добро: добри обичаји, благослови и предања. Све је то изникло из црквеног предања и богослужења и распрострањено у народу.
Са друге стране, постоје неки обичаји који су нови и који се данас намећу, посебно нашој омладини. Нажалост, морам рећи: нашој омладини која се држи на улицама Београда да руши свој град и своју Цркву – српску Цркву. А онда им кажу да је то добро, да тако треба.
Али, која је то филозофија која учи дете да треба рушити кућу свога оца? Као, отац није довољно добар човек, могао је боље, није му дао довољно за екскурзију, није учинио ово или оно… Па онда му кажу: „Ти њега руши, доведи некога другог, или преузми све сам.“ Дакле, та деца, често несвесно, бивају васпитавана у једном демонском бунту – и то је заиста страшно.
Знате ли ко се први побунио на небесима против Бога и анђела Божијих? То је био сатана, који је пожелео да свој престо узнесе изнад Божијег и да буде већи од Бога. Када то није могао, био је прогнан са неба и завршио у аду. Таква је судбина свих побуњеника и револуционара различитих облика. У њима нема смирења, нити благослова Божијег.
Благослов Божији почива на онима који граде мир, који мир проповедају, који Христа Господа исповедају, који за Њим ходе и Њега признају као учитеља и пастира душа наших. Немамо другог учитеља осим Христа. Сви остали су лажни учитељи, јеретици или они који погрешно уче. Једини истинити учитељ је Христос, једино је Његово Јеванђеље истинито и једино је Он Спаситељ света. Само се именом Христовим можемо спасити, како стоји у Светом Јеванђељу.
Зато ми, православни хришћани, морамо то сведочити и бити свесни. У својим домовима треба да имамо иконе, као знамење да је Христос са нама, да се можемо молити пред њима у невољама и мукама. Наш дом је „домаћа црква“. А у храмовима, чули сте, могу се читати молитве за исцељење од демонских сила, а и иконе и фреске наших светиња томе доприносе.
То су, браћо и сестре, велике и дубоке ствари које наше Православље носи у себи. Живимо у времену које многи оци називају „крајем историје“. Када ће он доћи, не знамо. Али знамо да ће све бити просејано – шта је од Бога и шта је добро, то ће остати; а оно што је пролазно и земаљско, што је као слама и непостојан материјал, завршиће у огњу.
Тако ће Суд Божији бити као када човек, који има стадо, одваја овце од коза: јагњад – они који су се уподобили Јагњету Христу, христолики и боголики људи – наследиће Царство, а јарад, који скачу и одскачу, ићи ће на суд Божији.
Зато се трудимо и владaјмо тако да благослов Божији буде на нама, на нашој Епархији зворничко-тузланској, на нашим манастирима и храмовима, али и на нашим породицама, њивама, пословима и свему што радимо. Да Бог да да све рађа десет пута више, али да за све благодаримо Богу и Цркви. Не да кажемо: „Ја сам то постигао својим трудом“, него: „Бог даде да то узрасте.“
Нека сте благословени, желим вам свако добро. Виђаћемо се, ако Бог да. Лето пролази, долази јесен и нови послови, али ми смо увек заједно, са Црквом, са Христом. Морамо остати на својим огњиштима, у својој Републици Српској, и у овом распетом и тешком времену. Ако будемо у заједништву вере, наде и љубави – одржаћемо се, ако Бог да.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Радмило Радовић, заједно са архијерејским намесником бијељинским, протојерејем-ставрофором Љубом Богдановићем, свештенством, ђаконима и верним народом.
Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста митрополит Фотије је одликовао Јову Виторовића из Горњег Црњелова за несебичну помоћ Цркви и изузетан допринос при живописању храма, као и Наду Закић за њену предану љубав према Цркви и изузетан допринос како при живописању храма тако и при изградњи Семберског етно домаћинства. Уручене су Архијерејске грамате и другим заслужним појединцима.
Етно домаћинство, изграђено по благослову митрополита Фотија и уз посебно залагање председнице Кола српских сестара Наде Закић, свечано је освештано након богослужења.
Лепоти богослужења је допринео хор ''Свети краљ Владислав'' из Дворова којим руководи госпођица Наталија Ђурић.
Сабрање верног народа завршено је трпезом љубави и заједничким дружењем.
Уважена господо, господине директоре, представници наше војске, драга браћо и сестре.
Ево нас и данас овде, у Црњелову, једном дивном и благословеном месту, радничком и пољопривредном месту, где су људи одувек живели од труда руку својих. У нашем народу увек остаје позитивно мишљење о ономе ко је добар радник и домаћин, ко не отима од другога, него живи од плода сопственог рада. Оно што му је Бог дао – то посади, оно што Бог благослови – то му никне, а он потом, својим трудом и са својом породицом, спреми и сачува за јесен и за стоку. Поред тога, овде се производи и много поврћа, па је то храна за кућу, за зиму и за зимницу. За Црњелово се чуло у многим крајевима и пре него што смо ми овде дошли.
Данас смо у Јеванђељу чули како нас Света Црква поучава да треба да се чувамо искушења богатства. Свети апостоли Петар и Јован, када су почели да проповедају Јеванђеље Христово, срели су једног хромог човека код Јерусалимског храма. Он је, као и многи невољници, просио. Апостол Петар му је тада рекао: „Сребра и злата немамо, али оно што имамо то ти дајемо: у име Исуса Христа устани и ходи.“ И човек је тог тренутка проходао. Исцељен је силом благодати Христове, речју Јеванђеља и дејством Светога Духа. Њихово богатство је био Христос – Богочовек.
То треба да буде и наше богатство – да се обогаћујемо Богом. Сама реч „богатство“ долази од речи „Бог“. Првенствено се мисли на то да су богати они који су богати Богом. Не они који имају материјално добро – та мисао се касније појавила. Богат је онај ко је богат добрим делима, људскошћу, карактером, децом, ко је добар домаћин и честит човек. Богат је човек коме долазе на славу, на кумства и пријатељства. Такав човек стиче углед у народу.
Али има и оних који прихватају западну филозофију богатства – земаљска богатства, новац, сребро и злато. То се у Светом Писму назива мамон. Мамон је у старом свету био златни тег тежак један килограм, који је служио као мера вредности. Али Господ каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Јер човек је слаб и лако може да почне да служи нечему што није за његово спасење.
Ми често осећамо да Бог „ћути“. Молимо се, а Он не одговара. Али Бог, као Отац, чека наше духовно узрастање. Ако види да идемо исправним путем, Он нас посматра, благосиља, али се не меша превише, јер жели да сазревамо. За разлику од тога, светска борба за материјално богатство нема милости – то је закон капитализма. Велике компаније гутају мале, као немани, а мале државе и економије нестају. То није ни благословено, ни по Богу.
Зато треба да се угледамо на свете апостоле и мученике, на људе који су живели скромно, али су достигли Царство небеско. Сетимо се патријарха Павла, кога смо сви познавали. Он је живео исто и као епископ на Косову и као патријарх у Београду – скромно, смирено, служећи народу. Или старца Тадеја, коме су лекари рекли да неће дуго живети, а поживео је 94 године, достигавши велики степен духовног савршенства.
Зато је важно да будемо људи – како је говорио патријарх Павле – да знамо шта је добро, а шта зло. Добро је оно што је у оквиру заповести Божијих, Јеванђеља Христовог, онога што је Богу угодно и што је у нашем народу прихваћено као добро: добри обичаји, благослови и предања. Све је то изникло из црквеног предања и богослужења и распрострањено у народу.
Са друге стране, постоје неки обичаји који су нови и који се данас намећу, посебно нашој омладини. Нажалост, морам рећи: нашој омладини која се држи на улицама Београда да руши свој град и своју Цркву – српску Цркву. А онда им кажу да је то добро, да тако треба.
Али, која је то филозофија која учи дете да треба рушити кућу свога оца? Као, отац није довољно добар човек, могао је боље, није му дао довољно за екскурзију, није учинио ово или оно… Па онда му кажу: „Ти њега руши, доведи некога другог, или преузми све сам.“ Дакле, та деца, често несвесно, бивају васпитавана у једном демонском бунту – и то је заиста страшно.
Знате ли ко се први побунио на небесима против Бога и анђела Божијих? То је био сатана, који је пожелео да свој престо узнесе изнад Божијег и да буде већи од Бога. Када то није могао, био је прогнан са неба и завршио у аду. Таква је судбина свих побуњеника и револуционара различитих облика. У њима нема смирења, нити благослова Божијег.
Благослов Божији почива на онима који граде мир, који мир проповедају, који Христа Господа исповедају, који за Њим ходе и Њега признају као учитеља и пастира душа наших. Немамо другог учитеља осим Христа. Сви остали су лажни учитељи, јеретици или они који погрешно уче. Једини истинити учитељ је Христос, једино је Његово Јеванђеље истинито и једино је Он Спаситељ света. Само се именом Христовим можемо спасити, како стоји у Светом Јеванђељу.
Зато ми, православни хришћани, морамо то сведочити и бити свесни. У својим домовима треба да имамо иконе, као знамење да је Христос са нама, да се можемо молити пред њима у невољама и мукама. Наш дом је „домаћа црква“. А у храмовима, чули сте, могу се читати молитве за исцељење од демонских сила, а и иконе и фреске наших светиња томе доприносе.
То су, браћо и сестре, велике и дубоке ствари које наше Православље носи у себи. Живимо у времену које многи оци називају „крајем историје“. Када ће он доћи, не знамо. Али знамо да ће све бити просејано – шта је од Бога и шта је добро, то ће остати; а оно што је пролазно и земаљско, што је као слама и непостојан материјал, завршиће у огњу.
Тако ће Суд Божији бити као када човек, који има стадо, одваја овце од коза: јагњад – они који су се уподобили Јагњету Христу, христолики и боголики људи – наследиће Царство, а јарад, који скачу и одскачу, ићи ће на суд Божији.
Зато се трудимо и владaјмо тако да благослов Божији буде на нама, на нашој Епархији зворничко-тузланској, на нашим манастирима и храмовима, али и на нашим породицама, њивама, пословима и свему што радимо. Да Бог да да све рађа десет пута више, али да за све благодаримо Богу и Цркви. Не да кажемо: „Ја сам то постигао својим трудом“, него: „Бог даде да то узрасте.“
Нека сте благословени, желим вам свако добро. Виђаћемо се, ако Бог да. Лето пролази, долази јесен и нови послови, али ми смо увек заједно, са Црквом, са Христом. Морамо остати на својим огњиштима, у својој Републици Српској, и у овом распетом и тешком времену. Ако будемо у заједништву вере, наде и љубави – одржаћемо се, ако Бог да.
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Радмило Радовић, заједно са архијерејским намесником бијељинским, протојерејем-ставрофором Љубом Богдановићем, свештенством, ђаконима и верним народом.
Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста митрополит Фотије је одликовао Јову Виторовића из Горњег Црњелова за несебичну помоћ Цркви и изузетан допринос при живописању храма, као и Наду Закић за њену предану љубав према Цркви и изузетан допринос како при живописању храма тако и при изградњи Семберског етно домаћинства. Уручене су Архијерејске грамате и другим заслужним појединцима.
Лепоти богослужења је допринео хор ''Свети краљ Владислав'' из Дворова којим руководи госпођица Наталија Ђурић.
Сабрање верног народа завршено је трпезом љубави и заједничким дружењем.
ГОРЊЕ ЦРЊЕЛОВО ЕТНО СЕЛО КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА ПРЕПОДОБНА АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ ОРДЕН ОСВЕЋЕЊЕ
