1.
Ко не дошо у бој на Косово..., то јесте Лазарев Завет. Његов благослов почива на свима онима који га од Косова па до данас одржаше. Како данас? Итекако, Косовска битка је за Србе архетип нашег колективног несвесног. Можемо се питати, а то свако у себи може да осети, да ли је у животу остао веран Косовском Завету, или није, јер се сваким поступком или делом ми опредељујемо за земаљско или Небеско Царство. То је Косовски Завет. Ако сам се ја одрекао своје вере, Крсне славе, свога идентитета, сигурно нисам остао веран Косовском Завету. Можда, ако боље погледам, препознаћу се међу онима који су иза Голеш планине, у заветрини, док су други на бојном пољу - Косову и свако се на свој начин бори за идеале наше вере, наше историје - како да очува наше Светиње и наш језик и културу која је светосавска и светолазарска, косовска и небеска.
 
Лазарев Завет је Српски Завет који се темељи на Новом Завету, на Заповести Христовој, да нема љубави веће од ове, ако неко положи живот свој за ближње своје. Зар тако није учинио Сам Господ Христос страдајући на Голготи за спасење света? Зар тако не учинише и свети Апостоли и пророци Христа проповедајући и за Христа страдајући? И тако редом могли бисмо набрајати још многе примере кроз читаву историју Цркве.
 
Прави јунаци и они које треба следити и од њих се учити - то су они описани у Житијима Светих. То су Светитељи Божији, који живећи на земљи достигоше Царство Небеско и чинише библијска знамења и чудеса. По мору су ходили, све болести у народу исцељивали, демоне изгонили, огањ са неба низводили и многа друга чудеса чинили, да би Бога у Кога верујемо - животом и делом посведочили и прославили.
 
Њима уз раме стоје свети Мученици и Исповедници Православне вере, којих је било кроз читаву историју Цркве, они за Христа пострадаше и венце небеске задобише. Са њима су заједно и они који за Крст Часни и Отечество своје пострадаше, од Косова па до наших дана: Обилићи, Лазаревићи, Вуковићи, Петровићи, Карађорђевићи, Његоши, Мандушићи, Југовићи, Топлице... Лазаревим Заветом живе и они који име своје земље науком, културом, уметношћу и спортом прославише.
 
 
2.
Поред Лазаревог Завета, о Косовском боју условно се може говорити и о завету Вука Бранковића. Лазарев Завет је избор Царства Небескога, а Вуков избор је земаљско царство. По неким историчарима на исход Косовског боја пресудно је утицала одлука Вука Бранковића да своју војску повуче за Голеш планину, чиме је централни део наше војске знатно ослабљен а њега је предводио управо цар Лазар. Не бисмо сад улазили у историјске детаље овог крстоваскрсног догађаја, али свакако можемо нешто рећи о одлуци Вука Бранковића да се повуче из борбе, руковођен земаљским и прагматичним разлозима. Многи данас не желе ни да чују помињање могуће Вукове издаје, али је наша косовска традиција и предање такво. У многим биткама који је српски народ водио кроз историју, тај феномен "Вуковог завета" се понављао у разним облицима. Да бисмо овај феномен објаснили морамо рећи да постоје људи који првенствено и доминантно живе земаљски и телесно умујући. Ти људи пред собом немају метафизичке идеале, они се крећу искључиво унутар физике и материје и њу доживљавају као једину реалност. Они би се могли упоредити са човеком из Јеванђеља који је од Бога добио један таланат да би га умножио. Међутим он то није учинио, и остао је на оном што је и био - телесан и смртан човек, без дубљег разумевања смисла постојања, зато се и није остварио нити је задобио љубав према Богу и ближњему. Остао је детерминисан оним што је земаљско, пролазно и смртно. Треба истаћи да наши Голеши и Планинићи нису само из овог разлога напуштали или нису желели учествовати у биткама. Да би то постигли користили су разне привилегије, углед, славу, моћ и богатство. У ратове су најчешће ишли само обични људи који су се руководили другачијим етосом и нису тражили никакве привилегије.
 
Једноставно речено, постоје људи који немају склоности према небеским идеалима. Неки од њих кад чују за појам Небеске Србије - томе се смеју, сматрајући то митологијом и утопијом. Такве људе је генерално тешко мотивисати за било шта узвишено. Они су тело и само тело, и умују и мисле само у оквирима земаљског. Ако се удаљимо мало од косовског идеала и тематике и погледамо какво је стање по том питању у свету уопште, бићемо разочарани, јер је данас у свету очигледна доминација земаљског над Небеским и земаљског и телесног умивања над духовним и узвишеним.
 
Покушајмо да укажемо нашем народу и младима да је за нас Србе Косовски идеал, Лазарев Завет реалност, а не фикција, пут живота, пут задобијања Царства Небеског, унутар вере и живота у Цркви. Да би се наш народ и поготово млади правилно васпитавали потребна им је мудрост младића из Јеванђеља који је питао: - Шта да радим да бих задобио Живот Вечни? А Господ му је одговорио: - Држи Заповести. То значи, ако смо хришћани и верујући не можемо се ни као појединци, ни као народ правилно духовно развијати уколико не живимо под Заповестима Божијим. Заповести Божије су темељ етике и морала једног народа и из њих се учимо да разликујемо добро од зла, правду од неправде и истину од лажи и да тежимо ономе што је позитивно, а да се боримо против онога што је назначено као негативно.
 
 
3.
Зато и кажемо да је Лазарев Завет плод вере и љубави према Христу и Царству Небеском. Са друге стране поменули смо већ Голеше и Планиниће који у свакој могућој ситуацији бирају избегавање крста и страдања. Сва њихова животна философија се своди на земаљско, на комфор и угађање себи. Ту нема места јунаштву нити било чему што надилази земаљску датост. Уз њих раме уз раме, треба поменути и Брозовиће и Јудејиће, једне као гонитеље свога народа, а друге као одрицатеље од своје вере и традиције, који су такође препознатљиви у нашем народу и који су оставили болне печате на душама многих. Ако се вратимо мало у историју, морали би поменути и Турковиће, који су симбол свих сарадника са окупатором. Они су им били на услузи и то насмејани па чак и кад је и данак у крви био у питању, и било који други злочин према своме народу. Ти људи лакејског духа не виде какво они зло свом народу чине, и зато су их сви освајачи лако препознавали и ангажовали, у многим делима-неделима према сопственом народу. Овде је реч о антихеројима, они су остали запамћени као такви у нашој историји. 
 
Пошто је свет одавно ушао у еру глобализма у коме је све што је традиционално, у црквеном и народном предању свето и узвишено, реално угрожено. Није ли глобализам један бесловесни парни ваљак који гази све пред собом, обезличује, униформише и поништава. Све мале земље и народи у глобалном свету су потпуно угрожени и могу нестати ако не буду нашли начин опстанка пред немилосрдним силама глобализма.
 
Црква као духовна Мајка нашега народа, која је одувек била па и данас је - простор сусретања Бога и човека, Бога и ближњега, увек је проналазила богомудре начине да одговори на све изазове и тешкоће свога времена. Надамо се да ће се и у ово наше време глобализма изнаћи и путеве и начине да се очува вера, идентитет и све традиционалне вредности које су красиле и красе наш народ. У том подвигу очувања духовног и националног идентитета Српског народа, Цркви мора садејствовати држава са својим институцијама. Тако је бивало у свим периодима синфоније Цркве и државе. Проблем настаје када се држава потпуно окрене земаљском царству. Тиме она постаје супарник и непријатељ своје Цркве, као што је то било у време комунизма и атеизма. Ако будемо мудри и сви се држали Лазаревог Завета Црква и држава ће увек бити у синфонији. Али ако се будемо држали Вук Бранковићевог завета - онда су и најцрњи сценарији могући. Ко чита нека разуме.
​

Митрополит Фотије