ЗНАТЕ ЛИ КАКО ИЗГЛЕДА И КАКО СЕ ПОНАША ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛАЦ?
Слободан Јовановић (1869-1958) је био правник, историчар, књижевник и политичар тадашње Краљевине Југославије, чији је значај немјерљив и данас. Из његовог богатог књижевног опуса изабрали смо дио из књиге “Један прилог за проучавање српског националног карактера”, под називом “О полуинтелектуалцу”. Преносимо га у цјелости како се ништа од његове генијалности не би изгубило.
Слободан Јовановић, слика Уроша Предића из 1931.
Слободан Јовановић, слика Уроша Предића из 1931.
“Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ‘чаршијском’ смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом”.
Полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар ‘лакташ’, – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто ‘његово’. Из те своје тековине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће ‘корупционаш’, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту.
Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: ‘Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!’ Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне.
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:
-да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити,
-да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац”.
Неколико деценија касније, стиче се утисак да су “полуинтелектуалци”, које је Јовановић прилично прецизно уочио и дефинисао, узели политички, културни и интелектуални примат у нашем друштву. Питање је само да ли ћемо наставити да их примјећујемо, свједочећи о истинитости Јовановићеве процјене или ћемо урадити што би свако здраво друштво: вратити их на интелектуалне и друштвене маргине, гдје им је и мјесто.
Извор: Расен
Полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар ‘лакташ’, – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто ‘његово’. Из те своје тековине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће ‘корупционаш’, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту.
Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: ‘Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!’ Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне.
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:
-да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити,
-да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац”.
Неколико деценија касније, стиче се утисак да су “полуинтелектуалци”, које је Јовановић прилично прецизно уочио и дефинисао, узели политички, културни и интелектуални примат у нашем друштву. Питање је само да ли ћемо наставити да их примјећујемо, свједочећи о истинитости Јовановићеве процјене или ћемо урадити што би свако здраво друштво: вратити их на интелектуалне и друштвене маргине, гдје им је и мјесто.
Извор: Расен
