ЦРКВА У МОМ СЕЛУ

Првонаграђена прича на конкурсу ССД „Соко“ из Добруна.
Награда је припала Николети Петровић из Бијељине

ЦРКВА У МОМ СЕЛУ

Ја већ одавно не одлазим тамо гдје је на огњишту уклесан код мојих предака, а на гувну извезена слова мог презимена. Са породичног стабла кидали су се плодови, једни погажени, друге је тама прогутала, треће су зла времена расејала, ко полен по жедној и голој земљи која тек треба да забуја.

Године за нама записале су по који повратак. Старци и старице отупјели на сеобе, више пута су одлазили али са чврстом намјером да се врате. Таман када су куће обновили, раскрчили воћњаке и први зној почели да бришу са огорјелог лица, смрт је сваког љета једно по једно одводила на вјечни починак. Данас, моје село чувају три средњовјечне жене, удовица, распуштеница и усједелица, гдје  свака, од њих три, своје бреме носи ко мртво ткиво испод мишке.

Мушке главе више нема, са њим је отишла и брига о сеоском путу, гробљу и околним ливадама и пашњацима, док ове жене пустињаци једино успијевају да окућницу одбране од немилосрдног корова.

Завјет прошлости чувају три оџака и три кућна прага. Само гробље стоји нијемо ко катастарски чиновник и пописује године рођења, године смрти и имена чланова захвалних породица. По које упаљено кандило, свјећица у омањој цркви изнад крста, попут свитаца, свједочи кораке путника, пролазника који нађоше времена да сврате у мјесто које постаде бројније нег’ село.

У данима кад походујем у родни крај, када ми се срећа осмијехне, попут дјетета који је тек загризао искамчену кришку са домаћим пекмезом, мене туга обузме само на поглед шумовитих набреклих брда који се пропињу изнад мога села. Све корачам и пропитујем се  да ли сам очеву причу из прошлости добро запамтила да бих могла даље преносити?! Прођем цијелим сокаком и никог не сретнем, само развигорац мрси моје мисли, сјећања и као да показује пут према једином мјесту које још увјек живи, и то пуних осам вијекова, мјесто које најбоље памти, записује, мјесто које чува, дочекује и испраћа – манастир Светог Николе на Озрену.

Скоро свако село има цркву, било цркву брвнару, цркву покајницу, озидани храм или капелицу завјетницу, моје село има Драгутинов манастир, аманет Немањића. Љетопис му је као историја српског живља, огњем спаљиван, Божијом вољом васкрсаван. Само један корак довољан је да закорачиш у манастирску порту и већ добијеш радост дјетета и невину дјевојачку наду да није све отишло, оронуло се и нестало. Врате се сјећања, на прохујала времена, на дане када је ово свето мјесто било стециште и младих и старих, мјесто младеначких завјета и првог крштеног миропомазања, мјесто зборовања.

Ово здање подно Озренских гора дуготрпељиво скрива све патње околних мјештана, као да су истим мастилом и пером писани манастирски љетопис и породична предања.

Откако ме сјећање служи на Озрен гори, светој земљи Немањића, одувијек је боравио један монах, он као настојатељ светиње осликавао је уједно и судбину овог краја, гдје од родних и плодних пропланака, огњишта узаврелих ситном чељади, амбарима пуне стоке, оста књига старославна на тек десетак људи који се, ко сејач када баци сјеме, раштркаше по заборављеним планинским висоравнима.

Ал’ залуд крвави пир у овој проклетој земљи, гдје авлија уз авлију жуља и гребе, гдје се окна на кућерцима затварају пред другачијим и непознатим, а срца љуто бичују свак’  ко није од истог калема. Гора памти, у њеним стазама утиснуте су стопе свих, од оних првих ђечијих корака до оних последњих погребних, кад ходају за сандуком што носи овоземаљска добра, попут уморног сна у смирај дана.

Народ је одлазио, бјежао, али се и враћао, не само свом огњишту, него и својој светињи од камена која и данас звоном и клепалом позива вјерне да се окупе око Богородичине иконе, да свој Крст носе без страха. Јер живот овоземаљски је прах и пепео, спрам оног вјечног који нас чека у Христовом наручју. То је тај  глас који говори немуштим језиком, који се појављује на Калуђерици, извору наде и чистих суза које су у  својим капљицама скупиле сву тугу овог краја. Зато ја похудујем и даље у Немањићку земљу горостасну, ма гдје  да ме живот баци, ја се враћам. Јер знам да ме на ушћу Јадрине у Спречу чека Свети Никола са даровима обећаним који моју душу спасавају од пуке овоземаљске сиротиње.

Николета ПЕТРОВИЋ

Извор: Вишеградске вијести
 

 

КУЛТУРА ВИШЕГРАД